U ove sasvim posebne, svečane dane, koji su posvećeni jednom od najvažnijih srpskih umetnika, čoveku vanserijske imaginacije, ogromne ljubavi i posvećenosti, nepresušne energije i morala, Stevanu Stojanoviću Mokranjcu, jedna sila me navodi da se nadvijem nad provalijom koja zjapi između njegovih misli, delovanja, emocija, požrtvovanosti, žara i predanosti, koji obeležavaju to davno prostor-vreme i sadašnjeg ogoljenog, kao pustinja suvog, sparušenog i jalovog srpskog kulturnog nestajanja. Ne želim da govorim o tome, hoću u sebi da ugušim reči i misli koje me bez sopstvene volje nezaustavljivo preplavljuju, ne uspevam da zaustavim tu bujicu, gotovo da u meni vrišti i ključa nepristajanje, jer, u stvari, nagriza me slutnja i misao o načinima i razlozima, zbog kojih smo mi, koji smo odabrani da danas živimo na ovom prostoru, izneverili sopstveno postojanje, u koje su ontološki utkane ljubav, lepota, dobrota i duhovnost, kao što su to i posvećenost i požrtvovanje prethodnih generacija. U stvari, izjeda me još nešto dublje od toga, jedno pitanje žestoko bolno, suštinsko: šta se to dogodilo sa nama, kako i zašto smo odustali od Duha?Kakva je samo pogubna varka živeti u ubeđenju da se život odvija linearno, po pravilnoj vremenskoj osi i kako samo beslovesno izgleda odustajanje od uspinjanja u visinu na koju Bog želi da nas povede. Prisećam se Tomasa Mana koji kaže da, kada čovek samo dođe na pomisao da Bog sa njim smera nešto posebno, onda se i um i duh napregnu da dopuste vođstvo i počinju da se uspinju na onu visinu na koju je Bog naumio da nas povede. Ali, kako je samo teško ići tuda.

 U osnovi duhovnog uspinjanja leži ideja služenja – onog suštinskog, nesvrsishodnog služenja, onog pokoravanja koje na umu nema korist, poentu, cilj. To je služenje po sebi, služenje kao iskušenje, služenje kao umeće predaje, služenje kroz koje se, nakon godina i godina pokoravanja, ukida ego, a prostranstva velikog moralnog dostojanstva počinju da se pomaljaju.  Niče kaže: “Jasno je da je suštinska stvar i na nebu i na zemlji dugotrajno i istosmerno pokoravanje: vremenom iz toga proizilazi nešto zbog čega vredi živeti na ovoj zemlji, kao, na primer, vrlina, umetnost, muzika, ples, razum, duh, nešto što preobražava, nešto istančano, ludo ili božansko”. To je, dakle, privilegija svakog služenja i onih koji su u službi – onih koji podučavaju, koji proizvode, koji posmatraju, koji pronalaze, koji razmenjuju. U tom prepuštanju, u kojem služba stoji iznad nas samih, iznad naših želja, dokazivanja i iznad nedelotvorne potrebe da se uvek bude u pravu, leži dosezanje lucidnog i duhovnog, leže istinska sloboda i sreća, To je onaj trenutak svesti kada ogoljenu stvarnost u liku sadašnjosti upoznajemo kao beskonačnu.

Naši životi mogu da opstanu samo kroz potpuno i iskreno predavanje delovanju, koje često biva potaknuto dubokom i doslednom mišlju koja nas bodri svojom snagom.  Ima više takvih pokretača. Jedan od njih je umetnost – ona je hrana duhu, ona nas čuva da ne umremo od banalnosti. I za umetnika i za njegovog saučesnika – za publiku, proživeti delo, na ovaj ili onaj način, znači živeti više puta. Makar dva puta. Umetnost je nečije završeno iskustvo, koje se umnožava, raste, usložnjava se, traje, preliva se, pretvara, ona je ono doživljeno, što se nanovo, živo oseća. I to je čudo. A od svih umetnosti muzika je ta koja je najviše igra duha, koja je čisto osećanje – ona je potpuno bezrazložna i neobjašnjiva, lišena sposobnosti da podučava, ona je živa, ona je i strast i ljubav sama. Mi o muzici ne možemo ništa da saznamo, jer ona pripada jednom izvan-ljudskom svetu, jednom svetu koji čovek samo naslućuje i čija je tek samo zrnca dotakao. Sve što o njoj kažemo je i tačno i netačno, u muzici nema suđenja, ima lucidnosti i dejstva, a kada njih ima, vrednovanje je beskorisno. Dok slušamo muziku, mi smo potpuno prisutni, sadašnji trenutak je večan. Zato su danas i stare muzike žive, njihovo zvučanje ne može da zastari, da se prekine. Kad slušamo muziku, mi se ne krećemo u jedom smeru, mi boravimo istovremeno u obe ose koordinatnog sistema – i u muzičkom prostoru i u muzičkom vremenu. To je još jedan od razloga zbog kojih je muzika živa.  Naravno, i sve druge umetnosti imaju živa obeležja – divno je njihovo zajedničko svojstvo, koje onemogućava racionalno da razmišlja o konkretnom – jer konkretno usmrćuje duh.

Kao što znamo, tokom vekova, dajući obličje svojoj sudbini, mnogi stvaraoci, nesvesno, slikali su, svojim delom i konture izgleda kulture podneblja na čijem su tlu živeli. Ako zamislimo da jedan narod ima lice, kao i i da su osnovne crte tog lica – njegov jezik, istorija državotvornosti i religija, onda su crte koje njegovu fizionomiju čine jedinstvenom, specifičnom, produhovljenom – upravo umetnost i kultura. Bez te fizionomije biće naroda je unakaženo i ono na najtragičniji način nestaje. Ovo gašenje se dešava onda kada postoje međusobna osporavanja i mržnja, uzajamno nevoljenje.

Umetnost i kultura su uvek pune protivurečnosti, a protivrečnost je najprefinjenija od svih duhovnih snaga. Jedino je smisleno voleti i negovati protivurečnosti i različitosti koje iz njih proizilaze, jer smo od njih satkani.

Iako se bojim da zamišljam kakva je fizionomija naše umetnosti i kulture danas, spasava me misao da Duh uvek pronalazi nove načine i oblike svog ispoljavanja, Verovatno se to dešava i kroz delovanje onih pojedinca koji ustaju na pobunu protiv iznuđenog surogat-života, istrajavajući u naporu koji je uzaludan, radeći i služeći “ni za šta”, bez očekivanja i želja. Naizgled apsurdno, upravo su oni ti koje možemo da smatramo srećnima, jer su uspeli da, saosećajući i prepuštajući se, dostignu punoću srca. Dovoljno je da samo gledamo u njih, pa da razumemo da ne postoji u životu nikakav bol i jad koji mogu da predstavljaju neprobojnu prepreku za svetlost i božansko u nama.