Недавно преминули писац, публициста и културни посленик, Ђоко Стојичић, оставио је неизбрисив траг у културној традицији Неготина као  беседник на отварању 28. Мокрањчевих дана, септембра 1993. године. Његово поимање Мокрањчеве мисије и вредновање комплетног Мокрањчевог опуса сврстава га у ред највећих поштовалаца славног композотора.

- Цео живот Мокрањчев заложен је у остварење најхуманије, а тиме и најсложеније улоге уметности. Тај циљ уметности, као саставног дела целине људског битисања, доводи сваки народ до његове цивилизацијске уобличености. Мокрањац намењује највишу могућу улогу уметности: она је за њега услов препорода у цивилизованости сваког народа. Говори о „намиривању духовних потреба наших“ као услову за настанак развијеног народа и његов прелазак у више сфере квалитетног живљења.

Са Стеваном Мокрањцем српски народ у Пантеону свесветске уметничке ризнице представља непоновљиви дар.  Мокрањац је зато наша озвучена душа, препознатљива слика свега што је српски народ у радости и у болу, пред Богом, испред иконостаса, на расцвалој ливади, пред изазовом судбине, у љубавном заносу, умео да искаже лепотом свог распеваног грла- рекао је тада беседник Мокрањчевих дана, Ђоко Стојичић.

Памтићемо га као награђиваног песника, књижевника, путописца: објавио је 17 књига поезије, две књиге прозе, шест књига студија, есеја, полемика, три путописа и две драме. Аутор је првог пројекта „Историја српске културе“ из 1993, дуго година сакупљао је народне умотворине, а круна тог рада је књига „Српске народне изреке“, у два тома.  Ђоко Стојичић је добитник великог броја књижевних награда, међу којима су Вукова награда, „Раде Драинац“, „Милан Ракић“…

Од фебруара 1993. до марта 1994. био је министар културе, а од 1994. до 2001. амабасадор у Чешкој Републици.