Meђу личностима из света књижевности и културе уопште, које су нас напустиле током 2022. године је и писац и преводилац Адам Пуслојић, родом из нашег краја, из Кобишнице, којом се поносио и у којој је веома често боравио на радост свих својих пријатеља и сарадника. Познавали су га као човека који је годинама ширио мисију хуманих вредности међу људима, песника који је сваки секунд времена и свако парче простора које је дотакао, или у њему боравио, знао да оплемени речима, запише их, повеже и посвећено их дарује свима, а пре свега Крајини, која се у његовим стиховима и писањима уопште, издвајала као упориште свега што јесте, и повод и разлог, да се ствара и отварају границе међу људима и шири мисаоност и толеранција.

Због тога је, вероватно, свима који су знали Адама од Крајине, на вест о његовој смрти,  31. децембра 2022, пролетело муњевито сећање на дирљиве речи захвалности којима је Адам узвратио “дародавцима” који су га, ценећи његов рад и стваралаштво, 2013. године прогласили почасним грађанином Неготина. „Моје је срце данас велико као Крајина неготинска, којој се увек враћам и из које, ма где био, никад и не одлазим“. Иначе, у образложењу  Општине Неготин, која је тог 12. маја обележавајући свој Дан, Адаму званично доделила ово признање је записано  “због изузетног доприноса развоју општине, изградњи хуманих односа међу људима и развоју сарадње у области културе”. Исте године, септембра 2013, Адам Пуслојић је био беседник  Фестивала Мокрањчеви дани, који се традиционално приређује у Неготину у част родоначелника хорске музике у Србији, великог композотора, Стевана Стојановића Мокрањца.

Адам Пуслојић је рођен 11. марта 1943. године у Кобишници код Неготина. Прву збирку песама Постоји земља објављује 1967. у „Видицима“, у часопису у коме је и дебитовао две-три године раније. Позната Адамова дела су: Падам ка небу, Идем смрти на подшишивање, Негледуш, Религија пса, Бекство у дектилографски вез, Прелом, Дародавац, Окована уста, Капије на истоку, Крвоток, Оноземља, Пандемонијум, Музеј црне крајине (Крајински круг, Бор-Неготин, 1989), Песме из сенке, Сариндар, Зидање истичног плача, Нови господар ваздуха, Песме из Херисауа, Књига Адамова, Ваздушна линија смрти и друга. Крајем седамдесетих година 20. века био је међу зачетницима песничког покрета названог “клокотризам”.

Адам Пуслојић је објавио и неколико збирки песама на румунском језику и превео више од 70 књига са румунског и руског језика. Највише превођених дела везује се за име румунског песника Никите Станескуа, а у Националном музеју румунске књижевности 2021. године му је додељена награда „Михај Еминеску“, за поезију и превод. Пуслојић је био члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије, Српског ПЕН – центра и од 1995. године почасни члан Академије Румуније.

Поезија Адама Пуслојића, добитника бројних награда међу којима су: „Вукова“ за животно дело, „Нолитова“, награда Милан Ракић, „Никола Тесла“, „Прстен деспота Стефана“, „Златни Орфеј“ и друге, је објављена у више од двадесет антологија у Србији и свету, а превођен је на више језика (Румунија, Бугарска, Македонија, Италија,  Француска, Русија, Немачка, Мађарска, Малезија и друге).

Адам Пуслојић, који је живео и радио у Београду и Крајини је имао више титула почасног грађанина. Био је почасни грађанин Плоештија, Калараша, Тргу Карбунешти и Баја Маре у Румунији, Скопља у Македонији, Мрчајеваца (Краљево) и Неготина у Републици Србији.