МОКРАЊАЦ – НЕДОВРШЕНА 16. РУКОВЕТ

(поводом 109. годишњице смрти композитора Стевана Стојановића Мокрањца)

.

На почетку Великог рата у Скопљу је преминуо чувени српски композитор и музички педагог Стеван Стојановић Мокрањац, остављајући за собом бројна дела која су обележила музичку историју Србије.

Мокрањац је био композитор, сакупљач српских, македонских, бугарских, и народних песама других народа. И сам је био одличан певач, хоровођа неколико певачких друштава али и оснивач многих српских музичких институција. Као извођач, самоук на виолини.

Састављајући мелодије, Стеван је заборављао да иде у школу и, иако добар ђак, морао је да напусти шести разред гимназије. Завршио га је годину дана касније, а тад је постао и редовни члан Београдског певачког друштва, као једини гимназијалац. По завршетку гимназије уписује се на Филозофски факултет, на природно-математички смер.

Београдско певачко друштво је Мокрањца, 1879. године послало на студије музике у Минхен, где је учио код професора Сакса и Рајнбергера, али није завршио студије. По повратку је радио као хоровођа друштва „Корнелије Станковић“ и тада је компоновао „Прво опело“ и „Прву руковет“, коју је Друштво извело у пролеће 1884. у Народном позоришту, на добротворном концерту. Исте године Мокрањац је компоновао Другу руковет за мешовити хор и соло.

После наступа мешовитог хора „Корнелије“, у Саборној цркви, добио је понуду да настави музичке студије у Риму. Из Рима, по одобрењу министра просвете, отишао је у Лајпциг, где је студирао композицију код професора Јадасона и Рајнека. По повратку у Београд постао је професор музике у Првој београдској гимназији и хоровођа Београдског певачког друштва. То ће остати до смрти 1914. године.

Стеван Стојановић је 1892. године упознао Марију Мицу Предић, своју будућу супругу. Њој посвећена „Пета руковет,“ изведена је прво пред краљем, а потом у Дубровнику и на Цетињу.

После пута у Дубровник, Београдско певачко друштво наступа у Солуну, Скопљу, Будиму, Пешти, Софији, Цариграду, Немачкој и Русији. Мокрањац добија изврсне критике не само од љубитеља музике, него и од највећих достојанственика — кнежева, царева, краљева, султана.

Стеван Мокрањац је наставник певања у Богословији Светог Саве постао 1901. године. На овој дужности, поред вођења хора у Београдском певачком друштву, остао je до смрти.

Иако нарушеног здравља и смрвљен очајањем што мора да се повуче у Скопље, јер је Први светски рат већ почео, радио је до последњег даха. Песму „Зимски дан“, по тексту Јове Јовановића Змаја, написао је три дана пред смрт.

Хроничари бележе да су Мокрањцу у возу ка Скопљу, засијале очи сваки пут кад би чуо какву циганску дружину да свира. Док је боравио у македонској престоници, на питање пријатеља како је, одговарао би: „Ето, радим шеснаесту руковет!“.

Сваке године у септембру, у Неготину се одржавају „Мокрањчеви дани“ који окупљају велики број учесника и љубитеље Мокрањчеве музике. Музикологе, хорове из земље и Европе, речју његове поклонике. И као што је Мокрањац за гостовање Београдског певачког друштва бирао композиције или композиторе земље у којој се наступа, тако данас угледни светски хорови, када желе да се одуже нашој публици, изведу неку од чувених Мокрањчевих Руковети или неко друго дело из његовог световног или духовног музичког опуса.