“ПРИЧЕ ИЗ РАТНОГ РОМАНА КАРЛОВАЧКО РАТИШТЕ” ПРЕД НЕГОТИНСКОМ ПУБЛИКОМ

web4У препуној галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ 23. фебруара представљене су „Приче из ратног романа Карловачко ратиште“ Ивана Милошевића из Лесковца, издање Библиотеке Вуковог завичаја из Лознице.На објављивање својих дневничких белешки и прича о херојској борби војника, старешина и добровољаца на Карловачком ратишту, здравствени радник Иван Милошевић који је у рату учествовао као добровољац, чекао је више од тридесет година. Штампање књиге омогућио је Саша Марјановић, у то време војник и један од непосредних актера догађаја.

Иван Милошевић је приче посветио својим ратним друговима, официрима и подофицирима, војницима и добровољцима. Представљајући ово биографско штиво у Неготину, открио је и разлоге због којих је желео да књигу баш овде представи. То је, каже, осим што је Неготин историјско место и зато што је: „одавде много људи отишло на хрватско ратиште и овде су и наши саборци, старешине, врло храбри људи који су део ове књиге“. Један од старешина којем је посвећена прича у роману је и Зоран Крстевски који је ове вечери пратио промоцију из публике.

Како у својој рецензији која је прочитана на почетку вечери истиче Томислав Чотрић, „многи актери су још живи сведоци и истинитост написаног је непосредно проверљива.

Из Иванових сећања дознајемо да су регуларним јединицама ЈНА командовали веома способни официри и подофицири, попут Николе Карановића Мудрог, Сала Ватреног, Слободана Бубњевића, Зорана Крстевског, Маринка Кнезовића, и да су захваљујући њиховом знању и опрезу сачувани животи стотине војника.“

У свом обраћању публици Саша Марјановић је рекао да му је драго што је поново у Неготину, граду у којем дуго није био, а одакле је половином октобра 1991. године као војник из гарнизона кренуо на ратиште.

„Капетан Слободан Бубњевић је у Београду, Маринко Кнезовић је нажалост погинуо, а старешину Зорана Крстевског сам данас срео после 32 године“, рекао је Марјановић.

Публика у Дому културе била је у прилици да чује причу „Вод за снабдевање“ једно од сећања на историјске догађаје који ће, како је то у рецензији нагласио Чотрић „за неколико деценија постати и драгоцени историјски извори, јер већ данас, после три деценије, памћење тих догађаја полако бледи. Нестају сведоци, осипа се памћење, само оно што је записано остаје вечно.“

Општина Неготин | Министарство културе и информисања | Мокрањчеви дани