Трећи фестивалски дан у Мокрањчевом граду завршен је концертом под називом „Савремени српски композитори трагом Мокрањца“ и наступом ансамбла „Флаутино Лола класик“, за који уметнички директор и руководилац Љубиша Јовановић, каже да га чини „16-торо посвећеника који су дубоко загризли у музику“.

 На трагу Мокрањчеве музике ове године пратили смо концерт хора флаута за који је Јовановић осмислио програм у којем се стваралаштво Стевана Мокрањца сусреће са делима савремених српских композитора различитих генерација: од Милана Михајловића (1945), Иване Стефановић (1948), преко Милане Стојадиновић Милић (1962) и Александре Вребалов (1970) до Бранке Поповић (1977) и уз то, као паралела, дела Ингеборг Бугариновић (1953) инспирисана музиком Јохана Себастијана Баха.

„Пре свега сам искрено усхићен, узбуђен до крајњих дамара свог бића зато што смо, мислим, показали ту виталност стваралаштва нашег. Чули смо седам композиција и ја заиста не могу да изаберем шта је лепше. Наспрам тога, сасвим равноправно, део „Уметности фуге“ која је, свакако, највеће дело Бахово које нас води у неке друге сфере. Дакле, повезали смо равноправно Мокрањца и лепоту његовог стваралштва, идиома уметничког, са Бахом и за мене је то био један сан који сам остварио и осећам целим бићем да је то била права ствар“, рекао је по завршетку концерта Љубиша Јовановић.

 „Флаутино Лола класик“ извео је у Неготину премијерно композицију „XXII“ Александре Вребалов, писану за хор флаута.

 „То је композиција коју је Александра написала за хор и коју је извео хор РТС-а, међутим ми смо приступили битно другачије у односу на тај модел, иако то титрање ваздуха које се стално прелива, ти гласови који се појављују, глисанда у гласовима, затим неки сигнали попут Морзеове азбуке који улазе и пролазе кроз ту мелодију, кроз тај систем и говоре нам уствари, по мени, да је све око нас музика. Све што чујемо, сваку птицу, сваки шум, сваки удар, звекет крила птица… то је ту негде око нас. Ако отворимо сва чула, чућемо све и Александра нам је помогла да отворимо сва чула. Мислим да је композиција изузетна и да ће ући у неку нашу антологију.“

 Неготин је имао јединствену прилику да ужива у узбудљивом, несвакидашњем концерту који је убројан међу најзначајније музичке догађаје у прошлој години. Ансамбл „Лола класик“ постоји већ 14 година, предвођен истакнутим српским флаутистом Љубишом Јовановићем и редовним професором ФМУ у Београду,који је на професионалној музичкој сцени присутан већ више од четири деценије, а његов први сусрет са Неготином и „Мокрањчевим данима“ догодио се пре више од пола века.

 „Ја спадам у фанатике Мокрањца! Имао сам срећу да са Ицом Милосављевићем, са хором „Др Војислав Вучковић“, певам целог Мокрањца и то је нешто што је постало део моје духовне стварности. Са друге стране Ица је имао један посебан приступ који ми је приближио духовну музику и сматрам да некако у себи то носим трајно. „Мокрањчеви дани“ су као манифестација и цео Неготин заиста, ја не знам са чим бих поредио, једина манифестација која трајно чува дело стваралаштва аутора који је незаобилазан у животима нашим. Остајем сада до краја Фестивала да чујем све јер желим да упијем део свега онога што се збива и мислим да је то страховито важно за нашу средину и да морамо сви заједно, из свег гласа, и кажемо: „Па, забога, то је у равни тог Баха за нас. И Баха, и Моцарта, Шуберта, Бартока, чега год се такнемо. И ако се не изборимо ми сами за то, неће нико! Значи, морамо се борити до последњег даха“, закључује Љубиша Јовановић.