Преминуо је академик Дејан Деспић (1930, Београд), један од најзначајнијих српских композитора 20. и 21. века, музиколог и педагог. На фестивалу “Мокрањчеви дани” у Неготину био је присутан од 1986. године, најпре као члан Југословенског одбора до 1990, као и члан Програмске комисије (1988-1996). Остаће упамћен и као беседник 23. Мокрањчевих дана.
-“Мокрањчевих дана” и њима сличних окупљања и дружења, радовања и уживања у музици и уз њу, око ње и поводом ње, треба нам данас, чини се, више но икада. У све суморније поднебље свакојаких невоља и зловоља, нетрпељивости и нестрпљивости, сеоба и деоба, овакве бакље уносе светлост и греју наду, обасипајући неке непролазне вредности, културне као и људске, које треба чувати, неговати и увек обнављати, указујући на путеве каквим ваља ходити, на узоре које ваља следити док је – а да не кажем: ако је – то још могуће – рекао је, између осталог, Дејан Деспић на отварању Фестивала у Неготину 1988. године.

Студирао је композицију у класи Марка Тајчевића и дириговање у класи Михаила Вукдраговића на Музичкој академији у Београду. Дипломирао је на оба одсека 1955. године и затим предавао теоријске предмете у Музичкој школи „Мокрањац“, а од 1965. године и на Факултету музичке уметности у Београду. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1985. а за редовног 1994. године. Од 2000. до 2011. године, успешно је руководио концертном делатношћу Галерије САНУ.

Аутор је једног од најплодоноснијег опуса у историји српске музике и композитор више од две стотине дела различитих жанрова – претежно солистичких, камерних и концертантних. Међу његовим најпознатијим делима издвајају се: „Симфонија у де-молу”, „Дубровачки дивертименто” за симфонијски оркестар, „Концерт за Наташу”, за клавир и оркестар, „Ноктурно, оп. 5”, „Хумористичне етиде”, „Вињете”, „Музички речник” и „Дубровачки канцонијер”, циклус за женски глас и чембало/клавир.

Дела Дејана Деспића извођена су на свим фестивалима у земљи, као и у многим музичким центрима Европе и у Сједињеним Америчким Државама.
Добитник је великог броја награда и признања, укључујући и оне Удружења и Савеза композитора, радио станица, разних фестивала и трибина. Лауреат је и Мокрањчеве награде за 2005. годину за композицију Диптих оп. 166 за енглески рог и камерни оркестар.

Аутор је бројних научно-теоријских радова, средњошколских и универзитетских уџбеника, монографија, међу којима и монографије „Мокрањчеви дани 1966 – 1990“.
Био је и члан Организационог одбора Мокрањчевих дана и од 1990. и његов председник од 1991. до 1993. године. На челу Програмске комисије Фестивала био је од 1994. до 1996. године и од 2006. члан Уметничког савета и поново од 2007. до 2015. члан Програмске комисије Мокрањчевих дана.

О Мокрањцу и његовом делу Дејан Деспић је у Неготину овако беседио:
-Дело Мокрањчево узор је сваке врсте и свакодневне поуке. Kао могући уметнички кредо, чак и ако се узме у најширем смислу, оно разумљиво – после целога века од својих почетака – не мора за сваког бити ни прикладно, ни привлачно. Природно је да га многи савремени ствараоци поштују али не следе, вођени искуствима и тежњама новијих дана, утицајима других средина и других великих узора или напросто – жељом да буду самосвојни, да кажу реч коју још нико није исказао. Ипак, сем оних који су се на Мокрањца наставили спонтано, без недоумица и лутања, са чврстим убеђењем да баш тако треба – али разуме се, и са сопственим стваралачким уделом – има и таквих који су му се у неком тренутку и неком смислу вратили, или му се управо враћају, после дугих и бескрајно удаљених трагања по туђим или својим, често залудним стазама. Бар су два могућа сазнања исходиште ових повратака. Мокрањчево је дело – попут многих великана, од Шопена до Бартока – прави, неоспоран пример како се управо кроз своје, изворно, национално, може постати универзалан; о томе довољно сведоче његови успеси у “великом свету”, не само када га је, својевремено, сам аутор приказивао, него и данас, када њиме наши сјајни хорови опет посвуда дижу слушаоце на ноге. Тим пре је такво дело увек и заувек присно, разумљиво и драго сопственом народу и средини, ужој и широј; па ако је ствараоцу стало (а којем, заиста, није?) да буде схваћен, прихваћен, вођен, тај ће, пре или после посегнути – као некад Мокрањац – у најдубље изворе своје културне баштине.

Има, разуме се, још разних разлога што Мокрањчево дело и узор постају опет, све актуелнији. Загађеност културне средине поплавом назови – фолклора, као мрачна сенка још јасније истиче блистање изворних, вековима брушених драгуља правога народног духа, а у обради правог, великог уметника. Поновно буђење националних свести – на жалост, и страсти и авети – којему смо ових година сведоци, час радосни, час забринути, час уплашени има и бар једно лепо лице: у оживљеном занимању за културну самобитност, за непресахле изворе и већ заборављене, запретене корене, за трајне лепоте народног стваралаштва и уметничке старине. Тако наша баштина постаје наша савременост, па се у њу загледамо тим чешће и дуже, што нам права савременост мање лепоте, склада и предаха пружа.

И у таквом националном – али најлепшем, племенитом и широкогрудом – смислу управо Мокрањчево дело може и треба да нам је и поука и порука. Свакако сагласно и духу времена у којем је живео и стварао, он није знао, ни хтео да зна за границе и поделе – говорио је Дејан Деспић.
Нека му је вечна слава.