…из угла Гордане Крајачић

Отварање фестивала

Салцбург се поноси Моцартом, Бон – Бетовеном, Бајројт – Вагнером, а родни град Стевана Мокрањца, Неготин, највећим српским композитором! 46. пут њему у част подигнута је застава „Мокрањчевих дана“ са његовим ликом поред споменика испред његове родне куће. После поздравних говора Др Влајка Ђорђевића, председника Општине Неготин, следила је, учинило се, спонтана беседа виолинисте Стефана Миленковића, где је, можда и та непосредност само привид, јер, као и у његовом свирању, где све делује лако и као да се управо ту рађа пред вашим слухом, а уствари иза тих нота стоји огроман и, како и сам рече, не вишечасовни него вишегодишњи рад – тако је и свака реч беседе била промишљена, одмерена, духовито и укусно дозирана. Министар културе Предраг Марковић отворио је Фестивал, а онда су здружени хорови, учесници Натпевавања, са Хором Храма Свете Тројице и Хором Музичке школе „Стеван Мокрањац“ из града домаћина са диригенткињом Сузаном Костић интерпретирали својеврсну химну града-домаћина, његову најродољубивију, шесту руковет, о Хајдук Вељку, највећем јунаку Неготинске крајине.

Натпевавање хорова

Потом је следило Натпевавање, својеврсна „круна“ Мокрањчевих Дана, у коме су учествовали српски хорови „Преподобни Роман Слаткопојац“ из Панчева са диригенткињ ом Татјаном Крга, који су на репертоару имали само двојицу композитора – Мокрањца и Биничког и који су се нашли на зачељу и нишки Академски хор СКЦ са диригенткињом Сузаном Костић, који је освојио Шреће место, са врло слободним променама темпа и са разноврсним програмом. Скопски хор „Моис Хасон“, који је водио Томислав Шопов, заузео је четврто место са делима српских, јеврејских, француских и македонских аутора. Словеначки хор из Љутомера „Орфеј“ са диригенткињом Романом Рек био је најхомогенији и са стилски најразуђенијим програмом (од XVI до XXI века), али је њихова интерпретација била доста ригидна, упркос потпуној коректности у владању хорским слогом.

Победио је белоруски хор „Салутарис“ из Минска, са диригенткињом Олгом Јанум која је са својих само 14 певача водила кроз читаву скалу префињених динамичких валера, без икаквих форсирања гласова. Али као и код Стефана – што све делује као да је само од себе дато, са лакоћом и без упорног рада – тако је и хор из Минска, стигавши из своје стотинама километара удаљене домовине прво се у хотелу распитао где може да одржи пробу, а пре ручка прво се помолио. Отуда је и оно фино филигранско молитвено ткање уткано у њихову интерпретацију имало тако логичан, природни и спонтан ток, сасвим другачији него код осталих хорова.

Харизматични Стефан

За Личност године 2010. у Србији с правом је проглашен изузетни виолинист Стефан Миленковић који је на „Мокрањчеве дане“ дошао са сјајном пијанисткињом Истром Печвари која дуги низ година пружа виолинистима креативну и подстицајну клавирску подршку. Интерпретирали су отмено и загонетно кроз филигранске покрете шеснаестина и вијугава виртуозна арпеђирања чувену Чакону Томаса Виталија, потом најстраственију, последњу Трећу виолинску сонату у де-молу опус 108 Јоханеса Брамса пуну топлине, са божанском смиреношћу лаганог става, са игром синкопа у скерцу и еуфоричним, правим Брамсовским финалом. У кратким, неконвенционалним најавама, које су такође наишле на бурно одобравање публике Стефан је рекао и ово:

„Мени је Брамс као да једете бифтек са јајетом и мортелом и милк-шејком – укратко – све!

„Легенду“ Вијењавског најавио је као дело романтизма и виртуозима и испричао својеврсну легенду о њеном настанку. Свирао ју је и на чувеном Суагпегјји Де1 Јегии, која му је дата на употребу само за концерт у Карнеги холу у Њујорку, али ју је предивно, са пуно меланхоличних боја интерпретирао и на инструменту који му је направио и поклонио бивши таст 2006, који је по професији био хемичар.

У препуној сали, без иједног слободног места, у беспрекорној тишини као у Бајројту, која је и њега изненадила,Стефан и Истра су извели и Сен-Сансову „Интродукцију и рондо каприћозо“ и концертну рапсодију „Циганин“ Мориса Равела.

Хор „Лола“

Исте вечери, у истој претоплој Сали наступио је Хор АКУД Иво Лола Рибар – победник Натпевавања хорова 2010. године са својим изузетно срчаним диригентом Милованом Панчићем. Интерпретирали су лепо осмишљени програм са делима руске и бугарске духовне музике, на које су се надовезале тракође духовне странице Светислава Божића које је он управо овом хору и овом диригенту посветио а они су зналачки ушли у суштину његових астралних порука. Потом су изведене (чак) четири руковети Стевана Мокрањца (Друга, Четврта, Десета и Петнаеста) преко којих се могао пратити развојни пут највећег српског композитора, али и вокалне вредности које диригент Панчић успева да успостави са својим аматерским хором, обухватајући полифоне преплете, технику пиана и стаката! Најзад – својеврсни омаж свима нама драгом композитору, аутору најведријих хорских хуморески – дао је диригент Панчић финалном композицијом „Жабљом идилом“ Константина Бабића.

Чудесна Дара

Разуме се, сви хорови који долазе у Неготин интерпретирају Мокрањчева дела. Међутим, једна је Дара (Даринка Матић-Маровић), уметница непоновљиве енергије и шарма, које многе диригенткиње које су од ње училе покушавају да имитирају, али ниједна не успава да је досегне. Дара има грацилност и елеганцију, а сугестивност и речитост покрета, сценичност и шарм. Пред хором стоји на свом терену, на постољу које постаје победничко, али не освајачко. Она са својим хористима испреда заједничку причу, провлачећи свој неуморни дух и ентузијазам у њих као што златар провлачи сребрну нит у предмете од срме. Дајући себе искрено, до крајњих граница, она је сличан одраз тражила и добрим делом и добијала од својих певача, озареност, комуникативност и испуњеност делом.

Тако је било и на Мокрањчевим данима 2011. у простору Цркве Свете Тројице који је управо она промовисала средином деведесетих и у концертни, са Хором „Бранко Крсмановић, Обилић“, на чијем је челу пуне три деценије, интерпретирајући најлепше делове из Мокрањчеве „Литургије Светог Јована Златоустог“, успостављајући духовни склад и молитвено ткање (Херувимска песма, Тебе појем), али и химничну егзалтираност у строфичном низању завршне нумере „Буди имја Господње“.

„Четири духовна стиха“ Марка Тајчевића, који су својеврсни звучни амблем „Крсманца“, донели су готово оргуљски звук у православну богомољу, показујући да Хор Обилић, са традицијом дужом од века и четврт (основан је још 1884) у овом тренутку има одличне мушке гласове и такође сјајне мушке солисте (Радивоје Симиш, Дарко Манић, Владимир Андрић).

Научна трибина

На научној трибини „Рецепција стваралаштва Стевана Стојановића Мокрањца у контексту савремене писане речи“ Др Тијана Поповић-Млађеновић дала је обимни приказ критичког мишљња у готово стотинак протеклих година од анонимних записа до критичких осврта наших највећих композитора и музиколога, што и доказује да Мокрањац јесте наш највећи композитор јер, ма како да су мишљења била подељјена нико није (као и код Вагнера) могао остати равнодушан на његово стваралаштво, а готово свако и ко се музиком бавио имао је потребу да о њему изрекне и свој суд. Тијана Поповић- Млађеновић је не само савесно прикупила ове драгоцене записе него је научнички проценио и рекла и свој суд. Леп и надахнути увод у њено излагање дала је такође доктор музикологије Соња Маринковић.

Остаје после ове научне трибине питање које често себи постављам а волела бих да ме чују и уредници све већег броја новина и часописа који се упорно бране да на њиховим страницама излази музичка критика. Објављују се рецепти (обимно и страсно и они за мршављење и они за дебљање), модне крпице, скандали, износи прљав и прозиран веш личности „у тренду“. „Блиц“ и „Глас“ су одустали од музичке критике, „Курир“ је никад није ни имао, „НИН“ је има повремено, „Данас“ има критичарку чији језик не разумеју ни моје колеге, једино новосадски „Дневник“ и „Политика“ имају стручне и одличне музичке критичаре. Притом се питам и управо подстакнута и овим студиозним музиколошким излагаљњем др Тијане Поповић Млађеновић како ће моћи њен будући колега за педесет година да суди о делима и извођењима у овом нашем транутку када о њима нема записа. Има новинских чланака, најава али не и критричког суда. Толике магистарске и докторске тезе одбрањене су на основу сјајних опсежних критичких осврта др Милоја Милојевића, др Драгутина Гостушког, Петра Бингулца, Стане Ђурић Клајн, Павла Стефановића… Ми нашим потомцима остављамо велику празнину, а концерата никада није било више.

Гордана Крајачић