…из угла Горице Пилиповић

Свечаност затварања улепшао је наступ фолклорног ансамбла Коло, али је као и у век то била прилика за захвалност сарадницима, спонзорима и пријатељима фестивала, те за малу рекапитулацију свега што је ове године приказано.

Селекторка Бранка Радовић још једном се осврнула на Натпевавање хорова, као централну манифестацију Мокрањчевих дана, те на стицај околности који је у Неготин довео три тренутно најбоља хора у Србији. Поред ансамбала Лола и Обилић, прексиноћ је, наиме концерт одржао и Хор РТС-а, једини професионални састав те врсте код нас. Њихов програм је био у потпуности посвећен Мокрањчевој музици, конкретно руковетима као круни његовог стваралаштва. Изведене су друга, трећа, пета, седма, осма, 10, 11. и 12, додуше другачијим редоследом који је, како је новинарима открио диригент Младен Јагушт, заснован прво на подударности мелодијске интонације, односно лакшем извођењу, а затим и на својеврсној драматургији која је у руковетима изузетно важна и која у ствари и одваја Мокрањчево дело од сличних композиција других аутора. И управо је у тој међусобној повезаности, у следу одређених прича и атмосфера, а захваљујући одличној интерпретацији Хора РТС-а, било и могуће пратити руковети као низ карактерних комада, те тражити у њима црвене нити. На пример, пратити линију тамних, трагичних песама попут Црни горо из XI, До три ми пушки и Пушчи ме из X или Аман, шетнала си из XII руковети. На другој страни био је низ комичних и духовитих песама које је Младен Јагушт дириговао на одговарајући начин, шалећи се и сам, а заправо том својом диригентском пантомимом описујући визуелно саму садржину песама и провоцирајући на тај начин певаче, мотивишући их за постизање одговарајуће атмосфере и карактера. Понекад је било довољно само гледати Јагушта, уживати у његовом врцавом духу, његовој енергији упркос годинама, заправо –  два најбоља концерта на овогодишњим Мокрањчевим данима одржала су наша два доајена хорског извођаштва – Јагушт и Даринка Матић-Маровић – те можемо само да им пожелимо још пуно година.

Дух сличан Јагуштовом поседовао је и композитор Константин Бабић, један од оснивача Мокрачњевих дана, који нажалост није више са нама, али његов фестивал му се одужио – вече посвећено Бабићевом стваралаштву приредио је Трио Анима из Ниша. Био је то трећи концерт изузетно богатог дана, 14. септембра, наступу хора РТС-а, иначе, претходио је концерт младих клавирских лауреата који су се, пак одужили Францу Листу поводом два века од његовог рођења. Међу младим пијанистима, који су без разлике показали изузетну музикалност и приљежност, овом приликом издвајам Марију Голубовић, студенткињу на београдском ФМУ. Она је, иако са грешкама у презентацији нотног текста, свирала Листову транскрипцију Бетовенове V симфоније и показала да поседује особену уметничку личност.

Дакле, последњи концерт тог 14. септембра одржао је нишки трио Анима у чијем су саставу мецосопран Александра Ристић, флаутисткиња Анђела Братић и пијанисткиња Драгана Ђорђевић. Из њихове сарадње са Константином Бабићем, који им је, како кажу, пренео све своје идеје и инспирације, родило се заиста аутентично извођење његових композиција, соло-песама, те инструменталних комада. Овај савршено уиграни трио, где се одлично слажу снажан, волуминозан глас, те прецизна дикција Александре Ристић, испевани тон, покретљивост и лиризам флауте Анђеле Ристић, као и племенити звук и ненаметљивост пијанисткиње Драгане Ђорђевић, извео је Бабићеве композиције полетно, радосно и ведро, баш онако како памтимо и личност аутора. Било је и момената специфичне осећајности – на пример, носталгије и сете у песми Сећања, као и благог, невиног хумора, никад са иронијом или цинизмом, али у средишту програма, као и целокупног утиска нашла се песма Врана и орао, права мала драмска сцена, где су чланице трија показале велики смисао за карактеризацију ликова, приче, ситуација. Можемо истаћи и последњу, музички врло асоцијативну песму Tango-boogie-bell, као својеврсну Бабићеву поруку о томе како он схвата музику. Музика је пре свега нешто што је намењено јавности, људима, слушаоцима, и управо је и селекторка Мокрањчевих дана Бранка Радовић у својој завршној речи нагласила да је неготинска публика, иначе редовно веома заинтересована, најважнији чинилац овог фестивала.

Горица Пилиповић,
Радио Београд