…из угла Гордане Крајачић

Први пут је у оквиру Фестивала организован тениски турнир коме су се радо одазвали новинари и усесници „Мокрањчевих дана“, у категорији мешовитих дублова. Турнир се одиграо управо у време када је наш славни Новак Ђоковић у Америци победио Федерера, а „наш Новак међу виолинистима“, Стефан Миленковић, који је те вечери приредио један од својих незаборавних концерата у неготинском Дому културе, прихватио је позив организатора и, иако са повређеном ногом, показао и на тениском терену изузетну спретност, сјајне рефлексе и елеганцију покрета. Страхиња Ћирић, из Дома културе „Стеван Мокрањац“ обећао је да ће уприличити турнир и наредне године, с обзиром на одушевљење и учесника и њихових ватрених навијача. Прво место освојила је екипа „Вечерњих новости“ и Туристичке организације Неготина (Ивана Тодоровић и Душан Петровић), други су били представница Радио Београда и директор Дома културе (Александра Паладин и Милан Радосављевић), а трећи, такође из Радио Београда (Горица Пилиповић и Зоран Симјановић, композитор). Остали су без победничког пехара и награда, али су били свакако најшармантнији и најдуховитији на терену представници „Вечерњих новости“ (Сузана Михајловић-Јовановић и Живојин Жика Драгишић), који су заузели сетврто место.

Недељни излет у Мокрање, одакле су потекли Мокрањчеви преци, донео је сусрет са Српско византијским хором Мојсије Петровић из Београда на челу са Николом Попмихајловим и са културно-уметничким друштвима из Мокрања, Буковча и Јабуковца.

У Галерији Дома културе представљени су радови са Дванаесте ликовне колоније насловлјени са „Ехо музикње„.

Ауторка ових редова промовисала је своју четрнаесту књигу „Музички записи“ уз помос рецензенткиње Александре Паладин, магистра музикологије увек спремне да стручно и са одушевљењем учествује у готово свим садржајима „Мокрањчевих дана“.

У финалном дану Фестивала у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ наступили су најталентованији ученици, а у Дому културе наш најбољи Национални ансамбл Коло насловио је свој концерт са „Сведочанства са Косова и Метохије“. Додељена су признања 46. Мокрањчевих дана; завршна реч припала је др Бранки Радовић, селекторки Фестивала која је и са поломљеном руком долазила да присуствује отварању и затварању и др Влајку Ђорђевићу, председнику општине, који је пратио готово све манифестације, за разлику од београдских градских отаца који се (и то ретко) виђају само приликом отварања БЕМУС-а.

Оно што је у Неготину најупечатљивије то је уметнички ниво Фестивала који не посустаје, него напротив, из године у годину добија у квалитету. Поред тога, екипа људи која је укључена у организацију програма здушно учествује у сваком тренутку у томе да свима који дођу у Неготин боравак учине незаборавним: од срдачних добродошлица, освежења у Мокрањчевој родној кући, одакле њихове разговоре увек прати дискретно провучена Мокрањчева музика која се, све време, чује и на лепо уређеном са свежим цветним оазама Градском тргу, упркос упорној тропској температури читавог лета. Љубазна новинарка Прес- центра Јованка Вања Станојевић увек је спремна да изађе у сусрет вашим захтевима; директор Дома културе и Фестивала мр Милан Радосављевић (прескромно) констатује да је „лако урадити све послове који се пред њега поставлјају уколико се има тако добра и уходана екипа какву он има срећу да има“, организаторка манифестације Рената Ђурђевић Станковић управо својим вишегодишњим радом његове речи доказује, као и уредница изузетно исцрпне и високо стручно написане програмске књижице Маја Чоловић Васић. Захвалност треба дати и свим оним лепим младим девојкама које су у црним сомотским либадама остајале насмејане уручујући цвеће и почаснице учесницима и при температури од четрдесетак степени, свима који су бринули да цвеће остане свеже, град чист, храна изврсна, смештај одличан, људи – на сваком кораку љубазни – од рецепционара и келнера до продавачица у киосцима и уредника часописа „Буктиња“ Горана Вучковића, који већ другу годину за редом управо у време „Мокрањчевих дана“ читав број часописа посвећује музици, композиторима и њиховим јубиларним годишњицама.

Свима њима хвала за осмехе, којих је све мање на овим нашим просторима, за лепу речс која им је увек лебдела на уснама, за поздрављања на улици иако их нисте званично упознали, за редовно стицање целокупне дневне штампе која се могла прелистати у Пресу, за зуј пчела које су управо ту поред овековеченог бадем-дрва из Мокрањчеве руковети чиниле својеврсни исон његовој музици са звучника, за време које је било интензивно, понекад и са три концерта дневно, али које је, ипак, допуштало и она незаборавна опуштања и разговоре у најмузикалнијем дворишту на свету!

Гордана Крајачић,
музиколог