10.09.2010, Неготин

ВИРТУЕЛНИ РАЗГОВОР СА СТЕВАНОМ СТОЈАНОВИЋЕМ МОКРАЊЦЕМ

Два велика ума, два велика Србина рођена су исте, 1856. године: Тесла и Мокрањац.

Случајно, закључићемо. Но, ако је случај непознати узрок познате последице,

сама суштина случаја и не постоји,

јер наше незнање одређеног узорка не може свести Божије разлоге на пуку случајности.

Тесла се запутио у Америку и својим даром, ентузијазмом и великим радом, даровао човечанству епохалне проналаске.

Мокрањац је остао у Србији, ослушкивао црквено и народно појање и својим генијалним талентом несебично

уздигао српски световни и музички опус у невиђене висине.

И Тесла и Мокрањац заувек су својим делом задужили пре свега човечанство, а онда и српски народ.

Налазимо се на месту где је те, 1856. године, трећег дана Божића, светлост сунца угледао мушкарчић ни по чему различит од новорођене деце тога доба.

Па ипак, само дуговечни мештани тога времена, спознали су само део његове славе, која је временом нарастала и сврстала га у класике и бесмртнике.

Врло рано, после уписа у Велику школу, његови ближњи и он сам су схватили да је музика разлог због кога је рођен.

После школовања у Минхену, Риму и Лајпцигу, започео је велику мисију уздизања народног стваралаштва до нечутих и непојмљивих висина.

Као певач у црквеном хору, упио је милозвучни дух православља и будуће стваралаштво обојио нестварним духовним бојама.

И сва његова хорска дела, која су претежна, одишу висином, дубином и ширином духа. Основао је квартет у коме је и сам свирао,

а нарочита заслуга припада му у оснивању прве музичке школе, која и данас носи његово име.

Читање биографије може само делимично да расветли тог великог човека, веселог, духовитог, народног у души,

са градским отменим рухом, али и строгим, достојанственим лицем.

Спознаја човека преко његовог дела је сложена и исход увек зависи само од одговора, који се могу пронаћи у његовој оставштини.

Нико не зна шта би Мокрањац одговорио на питања опште естетског посрнућа српског народа, па сам, желећи веће понирање

у његово дело и личност, у контемплативном смислу, допустио себи да кроз неколико виртуелних питања и одговора,

назрем сложену мисао овог истинског генија.

Можда сам недостојан макар и за виртуелни разговор с великим Мокрањцем, али нека ми, као и вама, радозналост за његове

могуће одговоре буде оправдање.

ПИТАЊЕ: Господине Мокрањац, данас у Србији влада нека друга музика, странци нас по песми мешају са Арапима и Турцима.

Када би странац дошао у Србију са задатком да по музици препозна где се налази, мислио би да је било где само не у Србији…

МОКРАЊАЦ: Знам, знам… Изгубили смо и песму и идентитет. Ако после песме изгубимо и језик, изгубили смо нацију.

Па ко је крив за то?

Можда је, донекле, томе крив мој вршњак Тесла, чијег су се изума, дакле радија, докопали недостојни људи, који се ругају лепоти.

Радио је оруђе веће од свих до сада познатих ратних оруђа, јер се њиме може утицати на свест људи. Да не говоримо о телевизији!

Можда смо криви и ми који смо се дивили лепоти, стварали је и тежећи савршенству, тако хулили на Бога и његово савршенство, јер, само је он савршен.

Подсећам вас да су грчки вајари правили намерне грешке на својим киповима да се не би замерали боговима. Можда сам то тада мање знао него сада.

А ви данас, као да немате жељу да ствари у природи својим умом чувате и усавршавате за нове генерације, већ обрнуто, рушите их, унакажавате

и служите мржњи и ругоби. Ех, да сам имао само део ваше данашње снаге; носио сам само оловку и папир, када сам посећивао даровите народне певаче,

да бих записао по неку игру или песму. Пешак или коњаник не носе којешта или свашта, кад некуд иду, већ само вредне и потребне ствари.

Ви, данас, са собом носите гомилу ствари, баш зато што имате начин да се ваша плећа не замарају док путујете или шта год носите.

Најбољи одговор о односу количине и њене вредности даје нам наш филозоф Божидар Кнежевић, само шест година млађи од мене.

Варирајући Парменидов став, он каже: „Све је ништа и ништа је све, али да би се било нешто, не може се бити све, већ само један део“.

То, наравно, значи да све оно чега је мало, вреди бесконачно много и обрнуто, све оно чега је много, вреди бесконачно мало.

Ви данас имате толико безизразних и празних мелодија, које немају за циљ да разгале људску душу, а претерана продукција истих је

уништила људски призвук и сентимент у таквој музици. Отуда она не вреди ништа. Количина је увек обрнуто сразмерна квалитету.

ПИТАЊЕ: Господине Мокрањац, слушајући вашу бесмртну музику, не можемо да се отмемо утиску Вашег духовног савршенства, свака Ваша руковет

као да је део онога и дело узвишеног духа. Откуда Вам у то време та врста сна о лепоти и њеној снази?

Да ли је то донело само Ваше трагање или сте то донели Ви? Ви, рођењем?

МОКРАЊАЦ: Све на земљи створио је Бог; моје и било чије трагање за лепотом и смислом без Бога, тек не би имало никаквог смисла.

Бог има своје тајне, али оне управо служе човеку да кроз њих схвата Божију величину и себе оплемењује,

тако што размишљајући о тајни, размишља о Богу. Још од ране младости трагао сам за нечим, чега сам био свестан и што је било дубоко у мени,

а изгледало је неухватљиво и недостижно. Сада знам да је, уствари моја мисао, која је била стално усмерена ка том непознатом у мени,

пронашла то зрнце за којим сам трагао; оно се само претворило у звук, и хармонију Неба и Земље.

Тада нисам био свестан шта је то зрнце, али сада знам: био је то Божији зрак у мени, а као што рекох, тек са Богом све добија смисао.

Од првог сусрета са музиком, знао сам да је натеже свирку певати, а песму свирати и та инверзија ми је веома значила у мелодијском преобликовању

народних песама и игара.

А музика је лепршави лептир, који је леп само када вам је у видокругу и чим зађе за крошњу, чаролије без њега нема. Као утва златокрила,

која обитава на средокраћи између сна и јаве, неухватљива а стварна и насушна.

ПИТАЊЕ: Господине Мокрањац, шта је нама чинити…

МОКРАЊАЦ: Традицију треба настављати а никако је стално почињатииспочетка. Вратите се за тренутак у прошлост, она је јасна јер се одиграла;

избришите оно што није достојно српског јуначког, Вељковог и Обилићевог, нађите тачку где је народни певач и играч стао. Певајте српску песму

на српском језику, то је једино богоугодно. Скаредно је и рогобатно кад на свом језику певате туђе мелодије. Волети друге не значи пустити

их у свој ум даље него што би вас пустили; ако ви запевате једну њихову, нека они запевају једну нашу. То једино има смисла…

Песма и музика постали су роба. Углавном незавршена. А незавршено заувек остаје и несавршено. Уместо да се такмичите ко ће боље,

данас се углавном такмичите како једни друге да негирате, убеђени да је то права пречица да постанете велики.

А наш Патријарх Павле рече: „Нити вас пријатељи могу увести у људе нити непријатељи у нељуде: од вас зависи шта ћете постати“.

Није моћ у томе што можете да се међусобно извргавате руглу, већ је то немоћ што не можете једни друге да узвисите.

Једино компромисом и праштањем се може отићи у висину; жалосна је истина што се код нас, често компромис сматра поразом.

Човек како живи тако и мисли и, ако своју мисао претвара у музику, онда добијате оно што данас слушате: бесадржајну,

агресивну и безвредну музику, коју остављате генерацијама које долазе. Време у коме ви живите, носи чудне замене теза у свему.

Зло у човеку мења човека и еволутивно га враћа уназад. А сваки онај, који није успео да постане бољи, постаће гори,

ако се кајањем и мењањем не заустави у паду.

Захвалан сам великом Мокрањцу, који ми је био иницијација у трагању за одговорима.

Иако виртуелни, Мокрањчеви одговори су мој, надам се и ваш снохват, настао у колоплету руковети, после којих приличи само ћутање

и кајање што нисмо, а могли смо бити бољи.

Данас Мокрањац добија нову, историјску улогу: да уз нашу помоћ врати наш народ, а пре свега омладину, на пут уметничког узвишавања

и духовног преображења и прогреса…

Мокрањцу се увек враћамо, јер немамо много других, временом оверених координата у вечности. Он нам даје самопоуздање да Србија није мала,

са таквим величинама.

Славећи Мокрањца, славимо таленат, уметност и лепоту. Но, то слављење би било и веће и достојанственије са што више композиција и обрада

по његовом узору, на шта треба подстицати пре свега младе композиторе. То данас чине наши савременици, Зоран Христић, Света Божић,

Дејан Деспић и многи други, настављајући велико Мокрањчево дело као оставштину за будућност. А настављање било чијег великог дела

је тешка и неизвесна обавеза, али и једино могуће искрено слављење музике, као мајке свих уметности.

Као музичар традиционалне провенијенције, јасно осећам колико је Мокрањац дубоко разумео и живео за народну уметност,

коју је увео у Велику Уметност. Његово стваралаштво се са правом зове МОКРАЊЧЕВА МУЗИКА.

Мокрањац се потпуно уклапа у Кантове експликације генија, које су и саме генијалне. Кад је он, Мокрањац, у питању, тешко је доказива теза да

„ничег нема у свести, што претходно није прошло кроз чула“. Иако је музика коју је обрађивао народна, он је својим умом и талентом чуо надоградњу,

која је, уствари, само његова: снажна, бескрајно љупка, насмејана а озбиљна. Било да је духовна или световна, он ју је профинио, рафинисао,

спојио у њој Небо и Земљу. Дао јој вечност.

Данас у општем естетском паду и посрнућу, музику, каква је Мокрањчева, треба продавати и у апотекама.

Познати немачки театролог Бертолд Брехт изговорио је чувену мисао, да „дело припада ономе ко га је доградио, поправио, узвисио“.

А Мокрањац је урадио много више од тога. Остао је у том смислу апсолутно непревазиђен.

Народ препознаје себе и своје у тој музици.

Али, види је као себе у новом оделу, свечано обученог, узвишеног и ослобођеног свакодневног терета. И види и осећа да све оно што је

уграђено у руковети, припада њему, народу; па ипак та целина је стилски аутентичнија, узвишенија, већа од збира појединачних песама

уграђених у руковети. „Стил никада није само збир обележја“ (Филип Бозе). Баш као што је целина увек више од збира њених саставних делова.

Његов Неготин, са њим је постао већи и моћнији. И ту около рађају се

остављачи трагова и састављачи векова, попут Микана Обрадовића и многих других.

Нека се Неготин, Крајина и Србија заувек осећају поносним и великим исто онолико, колико је за свет велики Стеван Стојановић Мокрањац.

Поштовани ходочасници,

Чувени руски драмски писац, Островски каже да је таленат осећање за меру. У Мокрањчевој музици то осећање за меру је

апсолутно присутно: готово аксиоматско.

Но и у говорништву тек треба имати меру, јер ћете, у противном наљутити владаре ораторства а, може бити, и слушаоце.

Отуда се усуђујем да уз велико хвала још већем Мокрањцу, што нас је и данас окупио да му се дивимо, захвалим и вама, даме и господо,

што сте имали стрпљења да ово моје излагање саслушате.

Желим вам пуно среће и здравља! …

Бора Дугић