10.09.2010, Неготин

Готово да нема куће у Србији у којој барем један од чланова породице не зна за име Стевана Мокрањца. Наша привилегија је у томе што за Мокрањца знамо откако знамо за себе саме. Други га откривају, а ми се са њим рађамо.

За себе могу да кажем да сам Мокрањчеве „Руковети“ слушао из уста других, потом сам их као хориста певао, касније читао, настојећи да проникнем у ту велику ризницу културног блага, да некако спознам тај феномен генија, али ни до дана данашњег у томе нисам успео. Има једна тешка истина: вероватно се без многих композитора могло, али без Мокрањца није, јер без њега овај свет и Србија били би сасвим другачији.

А да ли је то добар и ваљан свет, може ли бити другачији, може ли се мењати и изаћи из менталних оквира у које их је делимично и Мокрањац сместио? – то је оно чиме ће се, надајмо се, позабавити поколења иза нас.

Важно је данас да се Мокрањчев мит осветли са више страна, да се позиција великог композитора на нов начин сагледа, то се ради и са другим уметницима и у другим културама, свако се на свој начин носи са својим величинама.

Оно што ми, старији можемо да чинимо јесте да својим искуством утичемо да се то преиспитивање обавља са уважавањем, да укажемо ако се то ради грубо или нетачно, али да стално то дело оживљава у новом времену.

Јер, као што за песнука важи да говори „из главе целог народа“, за Мокрањца би се могло рећи да „пева из главе и срца народа“.

Отварајући 45. Мокрањчеве дане, са места одакле је Мокрањац кренуо у свет, поручујемо да би вредело да народ и свет данас говоре из главе композитора Стевана Мокрањца, ЈЕЗИКОМ МУЗИКЕ!