У оквиру 49. Мокрањчевих дана, у родној кући славног композитора, одржана је научна трибина под називом „Мокрањац као култура и икона“.

Предавач је био др Иван Муди, композитор, музиколог и православни свештеник.

У склопу трибине одржана је и презентација младих српских музиколога Јелене Арнаутовић, Биљане Лековић, Иване Миладиновић Прице, Милане Милојковиће, Адриана Сабоа, Иване Петковић и студената завршне године музикологије на Факултету музичке уметности Ане Ђорђевић, Неде Колић, Бојане Радовановић, Марије Радовановић, Милоша Браловића и Стефана Савића на тему „Како се сећамо „нашег“ Мокрањца? Репрезентације и рецепције Стевана Стојановића Мокрањца у српској култури XXI века“. Модератор овог Фестивалског програма била је др Соња Маринковић

Обележавање стогодишњице смрти Мокрањца пружа могућност да се његово дело размотри као “културна икона” у контексту српске музике, нарочито у областима хорске и црквене музике. Мокрањчев значај, подједнако за његове савременике као и наследнике, био је огроман, мада можда није увек био правилно процењен, јер он није био само композитор већ и, како то данас зовемо, етномузиколог. Ово је нарочито занимљиво када се српска музика посматра споља, а то је управо тачка гледишта са које ће се Мокрањчевим постигнућем бавио у свом предавању Иван Муди.

Др Иван Муди, композитор, музиколог и православни свештеник, композицију је студирао на Универзитету у Лондону у класи Брајана Дениса, на Универзитету у Јорку у класи Виљема Брука и приватно са Џоном Тавенером. Такође је студирао теологију на Универзитету у Јенсуу, Финска. Активан је као диригент, руководио је ансамблима Воцес Ангелицае и Камерни хор Кастаљски (Британија),  Цапеилла Пеñа Флорида (Шпанија), Цаппелла Романа (САД), Хор Цркве Св. Ђорђе у Новом Саду (Србија), Котор Арт Фестивалски хор (Црна Гора), Православни хор Универзитета у Јенсуу (Финска) и Ансамбл Алфа (Португалија). Објављује бројне музиколошке радове. Његова научна интересовања усмерена су на музику источне Европе, посебно руску и балканску музику 20. века, савремену музику православне цркве, музику и духовност, музику и теологију, српску црквену музику, естетику модернизма и постмодернизма и њихов утицај на православну црквену музику и музичку културу Медитерана. Од 1990. године живи у близини Лисабона у коме предаје композицију на тамошњој Уметничкој академији. Професор је црквене музике на Одсеку за православну теологију на Универзитету источна Финска. Од 2005. је први председник Интернационалног друштва за православну црквену музику (ИСОЦМ). Снимци његове музике објављени су за  Хyперион, ЕЦМ, Сон

100 година од смрти Стевана Стојановића Мокрањца, представља и повод за поновно сагледавање рецепције овог аутора у српској култури. Захваљујући истраживању Тијане Поповић-Млађеновић која се тичу рецепције овог аутора у музиколошкој литератури, као и анализи Весне Микић посвећеној слици Мокрањца која се гради у нешто ширем културном контексту, постављени су темељи и за истраживање рецепције лика и дела овог ствараоца у најширој јавности. У том смислу ће овом приликом бити сагледан начин на који се гради и афирмише мит о „нашем“ Мокрањцу (како га назива Микић) у најширој јавности – наиме, у штампаним медијима (Политика, Данас, Блиц, Вечерње новости, НИН, Дневник, Преглед, Недељник,  Народне новине – Ниш…, током 2013. и 2014. године), на интернету (друштвене мреже, YоуТубе, сајтови енциклопедијског типа, форуми, интернет презентације школа, КУД-ова…), у школама (основне, средње, школе за усмерено образовање, 2014. године), али и у оквиру Мокрањчевих дана.

Полазећи од тезе Џона Џилиса (Јохн Гиллис) да „стално мењамо своја сећања како бисмо их прилагодили нашим новим идентитетима“, те да је рад сећања, „попут сваког другог физичког или менталног рада, уроњен у сложене односе моћи који одређују шта треба запамтити (или заборавити), ко треба запамтити и у коју сврху“, млади српски музиколози и студенти музикологије,  осветлили су нека кључна питања о рецепцији Мокрањчевог стваралаштва у савременој српској култури. Посебна пажња посвећена је управо начинима на које прилагођавамо своја сећања различитим медијима у којима лик Мокрањца “постоји”, те на који начин се рецепција лика и дела овог композитора мења од медија до медија. За разматрање начина на који се сећамо „нашег Мокрањца“, послужила је и идеја Јана Асмана о значају културе сећања, пост-дигиталне теорије, теорија репрезентације Стјуарта Хола и концепт употребе традиције Слободана Наумовића.