галерија Дома културе
Уторак, 28.02.2012. у 20сати

ВЕРА РАНКОВИЋ рођена је у Београду средином прошлог века. Путовала по свету. Тамо се и школовала. Завршила уметничку академију при Туфтс-Универзитету у Бостону, на одсеку сликарства и одсеку керамике.
Већину каријере провела бавећи се новинарским послом али никада не престајући са уметничким радом: сликарством, керамиком, мозаиком, скулптуром. Резултат тога био је представљање радова на бројним групним и неколико самосталних изложби у земљи и на Фејсбуку.
Шта је уметник хтео да каже?

.

.

За мене је уметност игра – али смртно озбиљна. Кад кренем, никад не знам где ћу стићи. У почетку имам неки неодређени правац – али он се мења у ходу, и оно што се појављује преда мном и за мене је нешто ново, узбудљиво. Као да из себе извлачим неко дело које негде већ постоји. Као да то нисам ја. Оно што урадим једанпут, нисам сигурна да могу да поновим. Можда ће ово звучати мистично – али ја, будна, трезна, рационална – покушавам да се вратим у неко колективно несвесно, у неки јунговски свет, где живе уметничка дела, која чекају да их баш ја откријем и извучем на светло дана. Некад успевам у томе, некад не. Кад успем, то ме чини врло срећном и испуњеном; кад не успем, веома сам несрећна и фрустрирана. Стварање је – то вероватно осећају и други уметници, писци, музичари – потреба донекле слична истраживању непознатих земаља – кренеш, и не знаш где ћеш завршити. Права вештина је знати када стати и рећи: е сад је готово, стигла сам. Некад се дело роди брзо – а понекад се мучи, па мораш да му се враћаш опет и опет. Да покушаш да га видиш новим очима.Најлепше је кад дође спонтано – али некад само тако изгледа а у њега је у ствари ушло доста муке и труда.

Не волим слике које имају препознатљиву тему. Не волим фигуративну уметност. Не волим поруке писца. За мене су слике чиста емоција која треба да додирне на исти начин као што нас дира кпасична музика – у нека јако скровита места у нама. Волим јаке боје, јаке контрасте. Волим текстуру. Волим да експериментишем. Волим да мешам матерјале, технике, да идем тамо где нико никад није био. Сликам, па кад се заситим тога, или завршим један цикпус, пређем на керамику. Креће ново истраживање, нова авантура. Заборављам оно што сам раније радила, трудим се да крећем сваки пут из почетка. Кад осетим да сам се ту заморила, крећем у мозаик. Па онда натраг на сликање. Круг се претвара у спиралу – идемо даље.

Вера Ранковић, аутор