10.09.2010, Negotin

VIRTUELNI RAZGOVOR SA STEVANOM STOJANOVIĆEM MOKRANjCEM

Dva velika uma, dva velika Srbina rođena su iste, 1856. godine: Tesla i Mokranjac.

Slučajno, zaključićemo. No, ako je slučaj nepoznati uzrok poznate posledice,

sama suština slučaja i ne postoji,

jer naše neznanje određenog uzorka ne može svesti Božije razloge na puku slučajnosti.

Tesla se zaputio u Ameriku i svojim darom, entuzijazmom i velikim radom, darovao čovečanstvu epohalne pronalaske.

Mokranjac je ostao u Srbiji, osluškivao crkveno i narodno pojanje i svojim genijalnim talentom nesebično

uzdigao srpski svetovni i muzički opus u neviđene visine.

I Tesla i Mokranjac zauvek su svojim delom zadužili pre svega čovečanstvo, a onda i srpski narod.

Nalazimo se na mestu gde je te, 1856. godine, trećeg dana Božića, svetlost sunca ugledao muškarčić ni po čemu različit od novorođene dece toga doba.

Pa ipak, samo dugovečni meštani toga vremena, spoznali su samo deo njegove slave, koja je vremenom narastala i svrstala ga u klasike i besmrtnike.

Vrlo rano, posle upisa u Veliku školu, njegovi bližnji i on sam su shvatili da je muzika razlog zbog koga je rođen.

Posle školovanja u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, započeo je veliku misiju uzdizanja narodnog stvaralaštva do nečutih i nepojmljivih visina.

Kao pevač u crkvenom horu, upio je milozvučni duh pravoslavlja i buduće stvaralaštvo obojio nestvarnim duhovnim bojama.

I sva njegova horska dela, koja su pretežna, odišu visinom, dubinom i širinom duha. Osnovao je kvartet u kome je i sam svirao,

a naročita zasluga pripada mu u osnivanju prve muzičke škole, koja i danas nosi njegovo ime.

Čitanje biografije može samo delimično da rasvetli tog velikog čoveka, veselog, duhovitog, narodnog u duši,

sa gradskim otmenim ruhom, ali i strogim, dostojanstvenim licem.

Spoznaja čoveka preko njegovog dela je složena i ishod uvek zavisi samo od odgovora, koji se mogu pronaći u njegovoj ostavštini.

Niko ne zna šta bi Mokranjac odgovorio na pitanja opšte estetskog posrnuća srpskog naroda, pa sam, želeći veće poniranje

u njegovo delo i ličnost, u kontemplativnom smislu, dopustio sebi da kroz nekoliko virtuelnih pitanja i odgovora,

nazrem složenu misao ovog istinskog genija.

Možda sam nedostojan makar i za virtuelni razgovor s velikim Mokranjcem, ali neka mi, kao i vama, radoznalost za njegove

moguće odgovore bude opravdanje.

PITANJE: Gospodine Mokranjac, danas u Srbiji vlada neka druga muzika, stranci nas po pesmi mešaju sa Arapima i Turcima.

Kada bi stranac došao u Srbiju sa zadatkom da po muzici prepozna gde se nalazi, mislio bi da je bilo gde samo ne u Srbiji…

MOKRANJAC: Znam, znam… Izgubili smo i pesmu i identitet. Ako posle pesme izgubimo i jezik, izgubili smo naciju.

Pa ko je kriv za to?

Možda je, donekle, tome kriv moj vršnjak Tesla, čijeg su se izuma, dakle radija, dokopali nedostojni ljudi, koji se rugaju lepoti.

Radio je oruđe veće od svih do sada poznatih ratnih oruđa, jer se njime može uticati na svest ljudi. Da ne govorimo o televiziji!

Možda smo krivi i mi koji smo se divili lepoti, stvarali je i težeći savršenstvu, tako hulili na Boga i njegovo savršenstvo, jer, samo je on savršen.

Podsećam vas da su grčki vajari pravili namerne greške na svojim kipovima da se ne bi zamerali bogovima. Možda sam to tada manje znao nego sada.

A vi danas, kao da nemate želju da stvari u prirodi svojim umom čuvate i usavršavate za nove generacije, već obrnuto, rušite ih, unakažavate

i služite mržnji i rugobi. Eh, da sam imao samo deo vaše današnje snage; nosio sam samo olovku i papir, kada sam posećivao darovite narodne pevače,

da bih zapisao po neku igru ili pesmu. Pešak ili konjanik ne nose koješta ili svašta, kad nekud idu, već samo vredne i potrebne stvari.

Vi, danas, sa sobom nosite gomilu stvari, baš zato što imate način da se vaša pleća ne zamaraju dok putujete ili šta god nosite.

Najbolji odgovor o odnosu količine i njene vrednosti daje nam naš filozof Božidar Knežević, samo šest godina mlađi od mene.

Varirajući Parmenidov stav, on kaže: „Sve je ništa i ništa je sve, ali da bi se bilo nešto, ne može se biti sve, već samo jedan deo“.

To, naravno, znači da sve ono čega je malo, vredi beskonačno mnogo i obrnuto, sve ono čega je mnogo, vredi beskonačno malo.

Vi danas imate toliko bezizraznih i praznih melodija, koje nemaju za cilj da razgale ljudsku dušu, a preterana produkcija istih je

uništila ljudski prizvuk i sentiment u takvoj muzici. Otuda ona ne vredi ništa. Količina je uvek obrnuto srazmerna kvalitetu.

PITANJE: Gospodine Mokranjac, slušajući vašu besmrtnu muziku, ne možemo da se otmemo utisku Vašeg duhovnog savršenstva, svaka Vaša rukovet

kao da je deo onoga i delo uzvišenog duha. Otkuda Vam u to vreme ta vrsta sna o lepoti i njenoj snazi?

Da li je to donelo samo Vaše traganje ili ste to doneli Vi? Vi, rođenjem?

MOKRANJAC: Sve na zemlji stvorio je Bog; moje i bilo čije traganje za lepotom i smislom bez Boga, tek ne bi imalo nikakvog smisla.

Bog ima svoje tajne, ali one upravo služe čoveku da kroz njih shvata Božiju veličinu i sebe oplemenjuje,

tako što razmišljajući o tajni, razmišlja o Bogu. Još od rane mladosti tragao sam za nečim, čega sam bio svestan i što je bilo duboko u meni,

a izgledalo je neuhvatljivo i nedostižno. Sada znam da je, ustvari moja misao, koja je bila stalno usmerena ka tom nepoznatom u meni,

pronašla to zrnce za kojim sam tragao; ono se samo pretvorilo u zvuk, i harmoniju Neba i Zemlje.

Tada nisam bio svestan šta je to zrnce, ali sada znam: bio je to Božiji zrak u meni, a kao što rekoh, tek sa Bogom sve dobija smisao.

Od prvog susreta sa muzikom, znao sam da je nateže svirku pevati, a pesmu svirati i ta inverzija mi je veoma značila u melodijskom preoblikovanju

narodnih pesama i igara.

A muzika je lepršavi leptir, koji je lep samo kada vam je u vidokrugu i čim zađe za krošnju, čarolije bez njega nema. Kao utva zlatokrila,

koja obitava na sredokraći između sna i jave, neuhvatljiva a stvarna i nasušna.

PITANJE: Gospodine Mokranjac, šta je nama činiti…

MOKRANJAC: Tradiciju treba nastavljati a nikako je stalno počinjatiispočetka. Vratite se za trenutak u prošlost, ona je jasna jer se odigrala;

izbrišite ono što nije dostojno srpskog junačkog, Veljkovog i Obilićevog, nađite tačku gde je narodni pevač i igrač stao. Pevajte srpsku pesmu

na srpskom jeziku, to je jedino bogougodno. Skaredno je i rogobatno kad na svom jeziku pevate tuđe melodije. Voleti druge ne znači pustiti

ih u svoj um dalje nego što bi vas pustili; ako vi zapevate jednu njihovu, neka oni zapevaju jednu našu. To jedino ima smisla…

Pesma i muzika postali su roba. Uglavnom nezavršena. A nezavršeno zauvek ostaje i nesavršeno. Umesto da se takmičite ko će bolje,

danas se uglavnom takmičite kako jedni druge da negirate, ubeđeni da je to prava prečica da postanete veliki.

A naš Patrijarh Pavle reče: „Niti vas prijatelji mogu uvesti u ljude niti neprijatelji u neljude: od vas zavisi šta ćete postati“.

Nije moć u tome što možete da se međusobno izvrgavate ruglu, već je to nemoć što ne možete jedni druge da uzvisite.

Jedino kompromisom i praštanjem se može otići u visinu; žalosna je istina što se kod nas, često kompromis smatra porazom.

Čovek kako živi tako i misli i, ako svoju misao pretvara u muziku, onda dobijate ono što danas slušate: besadržajnu,

agresivnu i bezvrednu muziku, koju ostavljate generacijama koje dolaze. Vreme u kome vi živite, nosi čudne zamene teza u svemu.

Zlo u čoveku menja čoveka i evolutivno ga vraća unazad. A svaki onaj, koji nije uspeo da postane bolji, postaće gori,

ako se kajanjem i menjanjem ne zaustavi u padu.

Zahvalan sam velikom Mokranjcu, koji mi je bio inicijacija u traganju za odgovorima.

Iako virtuelni, Mokranjčevi odgovori su moj, nadam se i vaš snohvat, nastao u kolopletu rukoveti, posle kojih priliči samo ćutanje

i kajanje što nismo, a mogli smo biti bolji.

Danas Mokranjac dobija novu, istorijsku ulogu: da uz našu pomoć vrati naš narod, a pre svega omladinu, na put umetničkog uzvišavanja

i duhovnog preobraženja i progresa…

Mokranjcu se uvek vraćamo, jer nemamo mnogo drugih, vremenom overenih koordinata u večnosti. On nam daje samopouzdanje da Srbija nije mala,

sa takvim veličinama.

Slaveći Mokranjca, slavimo talenat, umetnost i lepotu. No, to slavljenje bi bilo i veće i dostojanstvenije sa što više kompozicija i obrada

po njegovom uzoru, na šta treba podsticati pre svega mlade kompozitore. To danas čine naši savremenici, Zoran Hristić, Sveta Božić,

Dejan Despić i mnogi drugi, nastavljajući veliko Mokranjčevo delo kao ostavštinu za budućnost. A nastavljanje bilo čijeg velikog dela

je teška i neizvesna obaveza, ali i jedino moguće iskreno slavljenje muzike, kao majke svih umetnosti.

Kao muzičar tradicionalne provenijencije, jasno osećam koliko je Mokranjac duboko razumeo i živeo za narodnu umetnost,

koju je uveo u Veliku Umetnost. Njegovo stvaralaštvo se sa pravom zove MOKRANjČEVA MUZIKA.

Mokranjac se potpuno uklapa u Kantove eksplikacije genija, koje su i same genijalne. Kad je on, Mokranjac, u pitanju, teško je dokaziva teza da

„ničeg nema u svesti, što prethodno nije prošlo kroz čula“. Iako je muzika koju je obrađivao narodna, on je svojim umom i talentom čuo nadogradnju,

koja je, ustvari, samo njegova: snažna, beskrajno ljupka, nasmejana a ozbiljna. Bilo da je duhovna ili svetovna, on ju je profinio, rafinisao,

spojio u njoj Nebo i Zemlju. Dao joj večnost.

Danas u opštem estetskom padu i posrnuću, muziku, kakva je Mokranjčeva, treba prodavati i u apotekama.

Poznati nemački teatrolog Bertold Breht izgovorio je čuvenu misao, da „delo pripada onome ko ga je dogradio, popravio, uzvisio“.

A Mokranjac je uradio mnogo više od toga. Ostao je u tom smislu apsolutno neprevaziđen.

Narod prepoznaje sebe i svoje u toj muzici.

Ali, vidi je kao sebe u novom odelu, svečano obučenog, uzvišenog i oslobođenog svakodnevnog tereta. I vidi i oseća da sve ono što je

ugrađeno u rukoveti, pripada njemu, narodu; pa ipak ta celina je stilski autentičnija, uzvišenija, veća od zbira pojedinačnih pesama

ugrađenih u rukoveti. „Stil nikada nije samo zbir obeležja“ (Filip Boze). Baš kao što je celina uvek više od zbira njenih sastavnih delova.

Njegov Negotin, sa njim je postao veći i moćniji. I tu okolo rađaju se

ostavljači tragova i sastavljači vekova, poput Mikana Obradovića i mnogih drugih.

Neka se Negotin, Krajina i Srbija zauvek osećaju ponosnim i velikim isto onoliko, koliko je za svet veliki Stevan Stojanović Mokranjac.

Poštovani hodočasnici,

Čuveni ruski dramski pisac, Ostrovski kaže da je talenat osećanje za meru. U Mokranjčevoj muzici to osećanje za meru je

apsolutno prisutno: gotovo aksiomatsko.

No i u govorništvu tek treba imati meru, jer ćete, u protivnom naljutiti vladare oratorstva a, može biti, i slušaoce.

Otuda se usuđujem da uz veliko hvala još većem Mokranjcu, što nas je i danas okupio da mu se divimo, zahvalim i vama, dame i gospodo,

što ste imali strpljenja da ovo moje izlaganje saslušate.

Želim vam puno sreće i zdravlja! …

Bora Dugić