10.09.2010, Negotin

Gotovo da nema kuće u Srbiji u kojoj barem jedan od članova porodice ne zna za ime Stevana Mokranjca. Naša privilegija je u tome što za Mokranjca znamo otkako znamo za sebe same. Drugi ga otkrivaju, a mi se sa njim rađamo.

Za sebe mogu da kažem da sam Mokranjčeve „Rukoveti“ slušao iz usta drugih, potom sam ih kao horista pevao, kasnije čitao, nastojeći da proniknem u tu veliku riznicu kulturnog blaga, da nekako spoznam taj fenomen genija, ali ni do dana današnjeg u tome nisam uspeo. Ima jedna teška istina: verovatno se bez mnogih kompozitora moglo, ali bez Mokranjca nije, jer bez njega ovaj svet i Srbija bili bi sasvim drugačiji.

A da li je to dobar i valjan svet, može li biti drugačiji, može li se menjati i izaći iz mentalnih okvira u koje ih je delimično i Mokranjac smestio? – to je ono čime će se, nadajmo se, pozabaviti pokolenja iza nas.

Važno je danas da se Mokranjčev mit osvetli sa više strana, da se pozicija velikog kompozitora na nov način sagleda, to se radi i sa drugim umetnicima i u drugim kulturama, svako se na svoj način nosi sa svojim veličinama.

Ono što mi, stariji možemo da činimo jeste da svojim iskustvom utičemo da se to preispitivanje obavlja sa uvažavanjem, da ukažemo ako se to radi grubo ili netačno, ali da stalno to delo oživljava u novom vremenu.

Jer, kao što za pesnuka važi da govori „iz glave celog naroda“, za Mokranjca bi se moglo reći da „peva iz glave i srca naroda“.

Otvarajući 45. Mokranjčeve dane, sa mesta odakle je Mokranjac krenuo u svet, poručujemo da bi vredelo da narod i svet danas govore iz glave kompozitora Stevana Mokranjca, JEZIKOM MUZIKE!