..iz ugla Gorice Pilipović

Drugo veče Mokranjčevih dana donelo je dva potpuno različita koncerta. Naime, između Natpevavanja održanog prethodnog dana i pobednika prošlogodišnjeg natpevavanja koji je sada imao svoj specijalni nastup, pred negotinskom publikom, a po njenoj želji svirao je ovogodišnji besednik, violinista Stefan Milenković uz pratnju Istre Pečvari. Njegov koncert je, zapravo, na neki način bio nastavak besede s obzirom da Milenković, upravo u skladu sa onim što je govorio, ima običaj da dodatno relaksira publiku usputnim, duhovitim komentarima. I privukao je veliki broj posetilaca, sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta, a za razliku od drugog koncerta te večeri – nastupa hora AKUD Ivo Lola Ribar koji nije bio ništa manje kvalitetan. O tome bi trebalo razmisliti, uz sve dužno poštovanje prema horskoj muzici na Mokranjčevom festivalu – da li je publika željna i drugačijih sadržaja? Ili su jednostavno dva odlična, celovečernja koncerta za jedno veče bila previše.

Milenković i Pečvarijeva izveli su vrlo zahtevan program sa centralnim mestom poverenim trećoj sonati za violinu i klavir Johanesa Bramsa. Uz nju, bile su tu i pojedinačne, atraktivne kompozicije violinskog repertoara – Vitalijeva Čakona i Legenda Vijenjavskog, dela ispunjena specifičnom osećajnošću, „mračnom lepotom“ kako je za Vitalijevu kompoziciju rekao Milenković, te dela „romantizma i virtuozizma“, da ga ponovo citiram – Introdukcija i rondo kapričozo Sen-Sansa, odnosno Ravelov Ciganin.

Izvedena tehnički i intonativno besprekorno, te u odličnom saglasju sa jednom od naših najboljih i najiskusnijih pijanistkinja u domenu klavirske pratnje i kamerne muzike, sva ova dela, bez obzira na stepen virtuoziteta, kao da otkrivaju novi lik ovog našeg omiljenog violiniste. Sve bliži zrelim godinama, Milenković kao da sve više pažnje poklanja sadržajnosti i emotivnosti muzike, njenom specifičnom značenju, dok je „virtuozizam“, mada nesumnjivo prisutan,  ipak u drugom planu. Pri tom, to je posebna vrsta osećajnosti – seta, melanholija, uzdržanost, rezignacija. Vitali je, dakle, bio mračno lep, Brams nedramatičan, smiren, ispunjen nežnošću, epizodama apsolutnog mira, sa II stavom koji je protekao u jednom dahu, III-im uzdržane skercoznosti, dok je tek u finalu bilo više uzbuđenja i dramatike, Vijenjavski je, sa tom pričom koja je u pozadini, zaista nosio specifično, lično značenje, dok su tek Sen-Sans i Ravel bili naglašeno virtuozni, ali ne bez teškog tona violine u donjem registru i „beskrajne melodije“ koja je držala svu pažnju slušalaca u solističkom, početnom odseku Ravelove kompozicije. Ukratko – bio je to odlično koncipiran i realizovan koncert. Nije čudo što je jedno od pitanja posetilaca u razgovoru koji je, na zahtev Milenkovića, usledio posle koncerta, bilo – kad će ponovo doći u Negotin.

A oni koji po propozicijama moraju ponovo da dođu jesu pobednici natpevavanja, te je tako prošlogodišnji pobednik imao sada priliku da se pokaže u punom sjaju. Tu priliku je dirigent Milovan Pančić iskoristio u potpunosti predvodeći ansambl koji je njegovo životno delo –  hor AKUD Ivo Lola Ribar. Zaljubljenik u standardni horski repertoar, gde su njegove konstante ruska i srpska duhovna muzika, dela Svetislava Božića, te nezaobilazni Mokranjac, Pančić je u program uvrstio čitav niz kompozicija obraćajući pažnju i na njihov dramaturški sled, te raznovrsnost. Kombinacije sa solistima, duhovne kompozicije koje su se razlikovale po karakteru, pa niz Mokranjčevih rukoveti u hronološkom redosledu, i konačno duhovite, brze minijature Firfova i Babića – taj pažljivo isplanirani koncept doprineo je da koncert bude zanimljiv i atraktivan. A najviše je, naravno, doprineo sam kvalitet hora od kojeg, samo njemu znanim načinima, Pančić uspeva da dobije vrhunski, odlično uvežban, maksimalno disciplinovan ansambl ujednačenih glasova, odlične dikcije i virtuoznih mogućnosti. Najimpresivnije je, ipak, delovao apsolutni, istrajni pijano Kedrovljevog Očenaša izvedenog na samom početku, taj trenutak nepomućenog mira postignut savršenom koncentracijom pevača čega je Pančić, kao svojevrsnog kvaliteta očigledno svestan zaokruživši koncert odgovarajućim bisom – Mokranjčevim Tebe pojem. Pri tom, sve Pančićeve interpretacije retko odstupaju od kanona, što je takođe poseban kvalitet, suprotan forsiranom traganju za „originalnim“ tumačenjima. Ako se ponekad ta odstupanja ne poklope sa očekivanjem i navikama slušaoca – poput preteranog dinamičkog talasanja u kompoziciji Bogorodice djevo Rahmanjinova, ili efekta „iscepkanog“ pevanja zbog naglašene akcentuacije u nekim Mokranjčevim rukovetima – to ne umanjuje opšti utisak dosledne i autoritativne interpretacije. Treba skrenuti pažnju i na odličnog mladog solistu, baritona Marka Pantelića, koji je svoje deonice tumačio doživljeno i sigurno, kao što je klavirski saradnik Dušan Grozdanović u Mokranjčevoj IV rukoveti bio pouzdan i nenametljiv. I konačno – veliki Pančićev adut je muzika njegovog prijatelja Svetislava Božića koja u ovom horu ima odličnog tumača zvučeći efektno, snažno i uzbudljivo, posebno kao muzika neobičnih harmonija što smo čuli u Dostojno jest, te kao ruska melizmatika u minijaturi Vozbranoj vojevode. U svakom slučaju, hor AKUD Ivo Lola Ribar otvorio je na pravi način niz celovečernjih horskih koncerata na ovogodišnjim Mokranjčevim danima gde će se pojaviti naši najbolji ansambli.

Poput Akademskog hora Obilić koji je u nedelju uveče u crkvi Sv.Trojice ostvario izvođenje za pamćenje, fantastičan koncert duhovne muzike sa samo dva, ali kapitalna dela – Mokranjčevom Liturgijom i Tajčevićevim ciklusom Četiri duhovna stiha. U ovom slučaju potpuno je suvišno govoriti o vokalnim i izvođačkim kvalitetima hora, te o beskonačnoj energiji dirigentkinje Darinke Matić-Marović. Jednostavno, bile su to savršene interpretacije, Mokranjčeva Liturgija kao da je isklesana u kamenu, možda bismo jedino mogli da poželimo više pijana u Heruvici ili Tebe pojem, na primer. Ali, Tajčevićevi Stihovi, koji su zaštitni znak repertoara Darinke Matić-Marović, zazvučali su u onoj vrsti tumačenja gde ne znate kome pre da se divite – autoru ili izvođaču. Jedinstveni Tajčević, njegovo osobeno shvatanje odnosa čoveka prema bogu, ta muzika koja je pre ekspresionistički krik nego skrušena molitva, ostavili su na slušaoce neizbrisiv utisak, a one osetljivije ganuli do suza. Pravi vrhunac dosadašnjeg programa Mokranjčevih dana.

Gorica Pilipović,
Radio Beograd