Preminuo je akademik Dejan Despić (1930, Beograd), jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora 20. i 21. veka, muzikolog i pedagog. Na festivalu “Mokranjčevi dani” u Negotinu bio je prisutan od 1986. godine, najpre kao član Jugoslovenskog odbora do 1990, kao i član Programske komisije (1988-1996). Ostaće upamćen i kao besednik 23. Mokranjčevih dana.
-“Mokranjčevih dana” i njima sličnih okupljanja i druženja, radovanja i uživanja u muzici i uz nju, oko nje i povodom nje, treba nam danas, čini se, više no ikada. U sve sumornije podneblje svakojakih nevolja i zlovolja, netrpeljivosti i nestrpljivosti, seoba i deoba, ovakve baklje unose svetlost i greju nadu, obasipajući neke neprolazne vrednosti, kulturne kao i ljudske, koje treba čuvati, negovati i uvek obnavljati, ukazujući na puteve kakvim valja hoditi, na uzore koje valja slediti dok je – a da ne kažem: ako je – to još moguće – rekao je, između ostalog, Dejan Despić na otvaranju Festivala u Negotinu 1988. godine.

Studirao je kompoziciju u klasi Marka Tajčevića i dirigovanje u klasi Mihaila Vukdragovića na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Diplomirao je na oba odseka 1955. godine i zatim predavao teorijske predmete u Muzičkoj školi „Mokranjac“, a od 1965. godine i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1985. a za redovnog 1994. godine. Od 2000. do 2011. godine, uspešno je rukovodio koncertnom delatnošću Galerije SANU.

Autor je jednog od najplodonosnijeg opusa u istoriji srpske muzike i kompozitor više od dve stotine dela različitih žanrova – pretežno solističkih, kamernih i koncertantnih. Među njegovim najpoznatijim delima izdvajaju se: „Simfonija u de-molu”, „Dubrovački divertimento” za simfonijski orkestar, „Koncert za Natašu”, za klavir i orkestar, „Nokturno, op. 5”, „Humoristične etide”, „Vinjete”, „Muzički rečnik” i „Dubrovački kanconijer”, ciklus za ženski glas i čembalo/klavir.

Dela Dejana Despića izvođena su na svim festivalima u zemlji, kao i u mnogim muzičkim centrima Evrope i u Sjedinjenim Američkim Državama.
Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, uključujući i one Udruženja i Saveza kompozitora, radio stanica, raznih festivala i tribina. Laureat je i Mokranjčeve nagrade za 2005. godinu za kompoziciju Diptih op. 166 za engleski rog i kamerni orkestar.

Autor je brojnih naučno-teorijskih radova, srednjoškolskih i univerzitetskih udžbenika, monografija, među kojima i monografije „Mokranjčevi dani 1966 – 1990“.
Bio je i član Organizacionog odbora Mokranjčevih dana i od 1990. i njegov predsednik od 1991. do 1993. godine. Na čelu Programske komisije Festivala bio je od 1994. do 1996. godine i od 2006. član Umetničkog saveta i ponovo od 2007. do 2015. član Programske komisije Mokranjčevih dana.

O Mokranjcu i njegovom delu Dejan Despić je u Negotinu ovako besedio:
-Delo Mokranjčevo uzor je svake vrste i svakodnevne pouke. Kao mogući umetnički kredo, čak i ako se uzme u najširem smislu, ono razumljivo – posle celoga veka od svojih početaka – ne mora za svakog biti ni prikladno, ni privlačno. Prirodno je da ga mnogi savremeni stvaraoci poštuju ali ne slede, vođeni iskustvima i težnjama novijih dana, uticajima drugih sredina i drugih velikih uzora ili naprosto – željom da budu samosvojni, da kažu reč koju još niko nije iskazao. Ipak, sem onih koji su se na Mokranjca nastavili spontano, bez nedoumica i lutanja, sa čvrstim ubeđenjem da baš tako treba – ali razume se, i sa sopstvenim stvaralačkim udelom – ima i takvih koji su mu se u nekom trenutku i nekom smislu vratili, ili mu se upravo vraćaju, posle dugih i beskrajno udaljenih traganja po tuđim ili svojim, često zaludnim stazama. Bar su dva moguća saznanja ishodište ovih povrataka. Mokranjčevo je delo – poput mnogih velikana, od Šopena do Bartoka – pravi, neosporan primer kako se upravo kroz svoje, izvorno, nacionalno, može postati univerzalan; o tome dovoljno svedoče njegovi uspesi u “velikom svetu”, ne samo kada ga je, svojevremeno, sam autor prikazivao, nego i danas, kada njime naši sjajni horovi opet posvuda dižu slušaoce na noge. Tim pre je takvo delo uvek i zauvek prisno, razumljivo i drago sopstvenom narodu i sredini, užoj i široj; pa ako je stvaraocu stalo (a kojem, zaista, nije?) da bude shvaćen, prihvaćen, vođen, taj će, pre ili posle posegnuti – kao nekad Mokranjac – u najdublje izvore svoje kulturne baštine.

Ima, razume se, još raznih razloga što Mokranjčevo delo i uzor postaju opet, sve aktuelniji. Zagađenost kulturne sredine poplavom nazovi – folklora, kao mračna senka još jasnije ističe blistanje izvornih, vekovima brušenih dragulja pravoga narodnog duha, a u obradi pravog, velikog umetnika. Ponovno buđenje nacionalnih svesti – na žalost, i strasti i aveti – kojemu smo ovih godina svedoci, čas radosni, čas zabrinuti, čas uplašeni ima i bar jedno lepo lice: u oživljenom zanimanju za kulturnu samobitnost, za nepresahle izvore i već zaboravljene, zapretene korene, za trajne lepote narodnog stvaralaštva i umetničke starine. Tako naša baština postaje naša savremenost, pa se u nju zagledamo tim češće i duže, što nam prava savremenost manje lepote, sklada i predaha pruža.

I u takvom nacionalnom – ali najlepšem, plemenitom i širokogrudom – smislu upravo Mokranjčevo delo može i treba da nam je i pouka i poruka. Svakako saglasno i duhu vremena u kojem je živeo i stvarao, on nije znao, ni hteo da zna za granice i podele – govorio je Dejan Despić.
Neka mu je večna slava.