iz ugla Gorice Pilipović
Posle fanfara, pozdravnih govora više govornika i duhovite besede violiniste Stefana Milenkovića, prvo veče Mokranjčevih dana obeležilo je tradicionalno, i publici omiljeno, natpevavanje horova, atraktivna takmičarska disciplina koja redovno izaziva mnogo uzbuđenja među slušaocima i učesnicima.
I ove godine bili su prisutni horovi iz raznih sredina, naših i stranih – Belorusije, Slovenije, Makedonije i Srbije. Žiri u čijem su sastavu bili selektorka Festivala, muzikološkinja Branka Radović, te dirigenti Milovan Pančić i Nemanja Savić, doneo je odluku s kojom se složila i stručna publika plasiravši horove sledećim redosledom:
Hor Prepodobni Roman Slatkopojac iz Pančeva pod upravom Tatjane Krge osvojio je najmanji broj poena. S razlogom. Radi se, naime, o klasičnom crkvenom horu koji nema snage za ozbiljan, koncertni program šireg repertoara. Ponudili su samo kompozicije Mokranjca i Biničkog, izvedene na nivou dobro pročitanog teksta, i uz veliki trud i angažovanje pevača, ali sa problemima u intonaciji.
Na nešto višem nivou bio je hor Mois Hason iz Skoplja, kamerni ansambl od 20-ak pevača pod upravom Tomislava Šopova, koji je imao zanimljiv program, bar u bloku pesama jevrejske tradicije i tematike. Posebno je uspela Finkelštajnova balada koju je osvežila klavirska pratnja, kao i nastup odličnog solo-soprana Gonce Bogoromove. Blok makedonskih pesama, s druge strane, odnosio se na niz banalnih festivalskih pop-balada, ali najveći problem interpretacije ovog hora, koji se odnosi na njihov nastup u celini, jeste izvestan nedostatak energije i nediferenciran, bled izraz iz dela u delo. Utisak je donekle popravljen crnačkom duhovnom pesmom i njenim živahnim ritmom, ali nažalost – već je bilo kasno.
Na trećem mestu po odluci žirija Natpevavanja našao se Akademski hor SKC-a iz Niša pod upravom Suzane Kostić, ansambl velikog potencijala s obzirom na brojnost i glasovne mogućnosti članova. Suzana Kostić, međutim, nije imala odgovarajući pristup tom materijalu, zahvalnom za zvučno vajanje. Ona kao da je ponudila previše interpretacije, odnosno trudila se da nekim nestandardnim potezima učini muziku naizgled zanimljivijom i originalno izvedenom, ali zapravo je izazvala krajnju nedoumicu slušalaca. Čudna, preterana rubata na neočekivanim mestima, jaki dinamički kontrasti ničim opravdani, istaknute pojedinačne fraze unutrašnjih glasova koje to ne zaslužuju, rušenje nekih konvencija u izvođenju bez vidljivog razloga, te želja da se impresionira publika nekim manje vrednim efektima – sve je to govorilo o interpretaciji bliskoj određenom estradnom stilu. Pravim primerom takvog koncepta, nažalost, smatra se Čevrti duhovni stih Marka Tajčevića, čuveno Vospojte, kažem nažalost zato što je toj izvanredno snažnoj muzici u našoj izvođačkoj praksi data sasvim pogrešna, estradna konotacija, a radi se o izuzetnom delu koje pravi efekat dobija samo ako je izvedeno iskreno i precizno. Suzana Kostić, želeći da se prikaže, uvrstila je, naravno, ovo atraktivno delo u svoj program, ali ostvarila je kontra-efekat i pokazala sve mane svog hora.
Sudeći prema maloj razlici u broju poena žiri je vrlo izjednačeno tretirao dva prvoplasirana hora. Zaista, radi se o nijansama – da li ćete prednost dati samoj prefinjenosti interpretacije ili raznovrsnosti i specifičnoj težini programa. Jer, horovi iz Slovenije i Belorusije su apsolutno odlični ansambli sa svim najlepšim odlikama horskog pevanja. Tako se, rekla bih – sasvim slučajno, na drugom mestu našao hor Orfej iz Ljutomera u Sloveniji, kojim rukovodi Romana Rek. Njihov program je najlepši primer jednog sveobuhvatnog koncertnog predstavljanja – sa obaveznom kompozicijom, stilski najširim repertoarom, skretanjem pažnje na sopstvenu tradiciju, te izborom dela koja će prikazati hor u najboljem svetlu. Pri tom, ansambl krasi izvrsna dikcija, te fini, kultivisan ton čak i u muškim glasovima koji su vrlo često veliki problem. Virtuoznost pevanja, na primer, hor je demonstrirao u muzici Viktorije, Pulenka, Hrušovskog i Orbana, sa izuzetkom Viktorije sve harmonski vrlo izazovnim delima, a celovitost interpretacije upravo u Mokranjčevom Njest svjat, dajući školski primer kako se zamišlja i ostvaruje kompletan luk kompozicije, kako se uspostavlja gradacija, kako se ističe kulminacija, te postiže završno smirenje. O doživljenosti da ne govorim. Zaista, kruna večeri.
I kruna Natpevavanja – hor Salutaris iz Minska kojeg predvodi Olga Janum. Njihov program nije bio naročito dug, za razliku od nekih drugih ansambala, što ističem kao kompliment, i nije bio naročito raznovrstan, ali to je potpuno nevažno u susretu sa apsolutnim idealom, što pevanje hora Salutaris jeste. Ansambl čine pevači koji dišu kao jedan, uživaju u tome što rade, pevaju napamet i potpuno su srođeni sa muzikom koju izvode. To je, dakle, sa izuzetkom obaveznog Mokranjca, bila njihova tradicija – jedan psalam i nekoliko obrada narodnih pesama, potpuno u skladu sa njihovim izgledom koji je dočarao nevinost nekakvog staroslovenskog pastirskog sveta. A iz tog konteksta je, pak odudarala poslednja izvedena kompozicija, delo Andreja Savrickog koji se poigrao džez-idiomom u tretmanu folklorne tradicije te ostvario duhovitu, neodoljivo izvedenu minijaturu koju je hor otpevao i u znak zahvalnosti negotinskoj publici na dodeli plaketa i nagrada. Da podsetim da pobednik Natpevavanja dobija priliku da naredne godine održi celovečernji koncert i to će sasvim sigurno biti poslastica 47. Mokranjčevih dana.
Gorica Pilipović
