Negotin je bio svedok jednog umetničkog događaja koji će ostati zabeležen kao jedan od posebnih trenutaka Festivala Mokranjčevih dana. Na sceni Doma kulture „Stevan Mokranjac“, na inicijativu Danijele Marković, direktorke Doma kulture „Stevan Mokranjac“premijerno je izveden horsko-baletski spektakl „Rukoveti“, na muziku Stevana Stojanovića Mokranjca, u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu.
Bio je to prvi put da su Mokranjčeve akapela Rukoveti i baletska umetnost spojeni u ovakvoj scenskoj formi – bez orkestra, oslonjeni samo na snagu ljudskog glasa i tela. I publika je to prepoznala.
Od prvih taktova do završnog poklona umetnika, izvođenje je pratilo izuzetno interesovanje, a posle predstave čule su se samo reči hvale. Sjajna koreografija, snažna emocija, izuzetna scenografija i kostimi i jasna, razumljiva scenska priča učinili su da Mokranjčeve Rukoveti dobiju jedno potpuno novo lice.
Ovo nije bio balet koji folklorizuje Mokranjca. Naprotiv – klasična baletska igra postala je jezik kojim su se iznova otkrivali svetovi sadržani u njegovoj muzici. Tradicija nije rekonstruisana, već je prevedena u savremeni scenski pokret.
U koreografiji Jovice Begojeva, Mokranjčeve Rukoveti – II, IV, VII, VIII, IX, XII i XV – dobile su svoje posebne scenske svetove. Svaka od njih priča svoju priču, nosi svoju emociju i svoj dramaturški tok: o sreći, porodici, putovanju, ljubavi, nemiru, stradanju i nadi.
Kako je istakao koreograf Jovica Begojev, ideja da hor peva akapela, a balet igra, u prvom trenutku delovala je kao „nemoguća misija“. Upravo taj izazov postao je polazište za stvaranje novog scenskog jezika.
-Najviše sam inspirisan kvalitetom spoja teksta i zvuka hora, to je jedna harmonija koja teče, nema kraj, rekao je Begojev, ističući da je nastojao da pobegne od folklornog pristupa i predstavi baletsku umetnost „u najdubljem svetlu“, stilizujući je na svoj, jedinstven način.
Taj pristup bio je jedna od najvećih vrednosti predstave. Mokranjac je ostao Mokranjac, ali je njegova muzika dobila novi baletski pokret.
Posebnu snagu spektaklu dao je Hor Narodnog pozorišta, pod rukovodstvom šefa hora i dirigentkinje Jelene Miljević. Njihov glas nije bio samo muzička podloga baletskoj igri – hor je postao ravnopravni scenski učesnik, izvođačko telo i deo scenskog prostora.
-Važno nam je bilo da ostanemo verni tradiciji koja se ovde godinama prenosi sa kolena na koleno, to nam je bila ideja vodilja koju nismo smeli da izneverimo, istakla je Jelena Miljević. Novi izazov bio je da se u tu tradiciju utka baletski pokret, koji će istovremeno pratiti stil i omogućiti igračima da kroz pokret pronađu nove načine izražavanja.
A ta veza bila je vidljiva u svakom trenutku predstave. Koliko je hor bio snažan u svom pevanju, toliko je balet bio snažan u svom pokretu. Energija jednih prelivala se u energiju drugih, gradeći jedinstvenu scensku celinu.
-Rukoveti su tradicija, bogatstvo srpske kulture“, poručila je Jelena Miljević.
Za baletske umetnike ovo je takođe bio poseban izazov. Oleg Karacev, prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, naglasio je da je zanimljivost i posebnost predstave upravo u tome što nema orkestra, što je za igrače bilo novo iskustvo. Ta neobična postavka zahtevala je posebno usklađivanje dinamike i energije, ali je istovremeno otvorila prostor za snažniji i neposredniji prenos emocije koju nose Mokranjčeve Rukoveti.
I upravo je emocija možda najjača reč koja opisuje ovu predstavu.
Mokranjčeva muzika nije ostala samo u domenu zvuka. Ona je postala pokret, odnos, pogled, prostor, susret. Publika je mogla da razume priču i da je prati, ali je istovremeno mogla da je doživi – da oseti ono što je u Rukovetima mnogo više od melodije.
Izuzetan doprinos celokupnom scenskom utisku dali su kostimi i scenografija, koji su vizuelno podržali ideju predstave: udaljiti se od doslovnog folklornog prikaza i približiti Mokranjčevu muziku savremenom gledaocu, bez gubitka njenog identiteta.
Tako je nastala harmonija tradicije i klasičnog baleta – susret prošlosti i sadašnjosti u kojem se Mokranjčevo delo ne muzealizuje, već ponovo živi.
Ovaj projekat realizovan je na inicijativu Doma kulture „Stevan Mokranjac“, kao deo nastojanja da se Mokranjčevo stvaralaštvo predstavi i kroz nove umetničke forme i približi novim generacijama. U godini kada se obeležava 170 godina od rođenja Mokranjca i 60 godina Mokranjčevih dana, saradnja Doma kulture i Narodnog pozorišta u Beogradu dobila je posebnu simboliku i značaj.
Na kraju predstave usledio je dug i snažan aplauz. Umetnici su se više puta vraćali pred publiku, a utisak nije prestao sa poslednjim poklonom.
O predstavi se i danas govori.
Jer, u Negotinu se dogodilo nešto što do sada nije viđeno: Mokranjčev glas dobio je pokret, a njegov pokret – scenu.
Upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Dragomir Bajić primio je na kraju večeri plaketu Mokranjčevih dana, koju je uručila direktorka Doma kulture „Stevan Mokranjac“ Danijela Marković, u znak zahvalnosti za saradnju i zajednički doprinos ovom značajnom umetničkom projektu.
„Rukoveti“ su više od premijere. One su novo čitanje Mokranjca – omaž velikom kompozitoru i dokaz da velika tradicija uvek može da pronađe novi jezik.