Treći festivalski dan u Mokranjčevom gradu završen je koncertom pod nazivom „Savremeni srpski kompozitori tragom Mokranjca“ i nastupom ansambla „Flautino Lola klasik“, za koji umetnički direktor i rukovodilac Ljubiša Jovanović, kaže da ga čini „16-toro posvećenika koji su duboko zagrizli u muziku“.
Na tragu Mokranjčeve muzike ove godine pratili smo koncert hora flauta za koji je Jovanović osmislio program u kojem se stvaralaštvo Stevana Mokranjca susreće sa delima savremenih srpskih kompozitora različitih generacija: od Milana Mihajlovića (1945), Ivane Stefanović (1948), preko Milane Stojadinović Milić (1962) i Aleksandre Vrebalov (1970) do Branke Popović (1977) i uz to, kao paralela, dela Ingeborg Bugarinović (1953) inspirisana muzikom Johana Sebastijana Baha.
„Pre svega sam iskreno ushićen, uzbuđen do krajnjih damara svog bića zato što smo, mislim, pokazali tu vitalnost stvaralaštva našeg. Čuli smo sedam kompozicija i ja zaista ne mogu da izaberem šta je lepše. Naspram toga, sasvim ravnopravno, deo „Umetnosti fuge“ koja je, svakako, najveće delo Bahovo koje nas vodi u neke druge sfere. Dakle, povezali smo ravnopravno Mokranjca i lepotu njegovog stvaralštva, idioma umetničkog, sa Bahom i za mene je to bio jedan san koji sam ostvario i osećam celim bićem da je to bila prava stvar“, rekao je po završetku koncerta Ljubiša Jovanović.
„Flautino Lola klasik“ izveo je u Negotinu premijerno kompoziciju „XXII“ Aleksandre Vrebalov, pisanu za hor flauta.
„To je kompozicija koju je Aleksandra napisala za hor i koju je izveo hor RTS-a, međutim mi smo pristupili bitno drugačije u odnosu na taj model, iako to titranje vazduha koje se stalno preliva, ti glasovi koji se pojavljuju, glisanda u glasovima, zatim neki signali poput Morzeove azbuke koji ulaze i prolaze kroz tu melodiju, kroz taj sistem i govore nam ustvari, po meni, da je sve oko nas muzika. Sve što čujemo, svaku pticu, svaki šum, svaki udar, zveket krila ptica… to je tu negde oko nas. Ako otvorimo sva čula, čućemo sve i Aleksandra nam je pomogla da otvorimo sva čula. Mislim da je kompozicija izuzetna i da će ući u neku našu antologiju.“
Negotin je imao jedinstvenu priliku da uživa u uzbudljivom, nesvakidašnjem koncertu koji je ubrojan među najznačajnije muzičke događaje u prošloj godini. Ansambl „Lola klasik“ postoji već 14 godina, predvođen istaknutim srpskim flautistom Ljubišom Jovanovićem i redovnim profesorom FMU u Beogradu,koji je na profesionalnoj muzičkoj sceni prisutan već više od četiri decenije, a njegov prvi susret sa Negotinom i „Mokranjčevim danima“ dogodio se pre više od pola veka.
„Ja spadam u fanatike Mokranjca! Imao sam sreću da sa Icom Milosavljevićem, sa horom „Dr Vojislav Vučković“, pevam celog Mokranjca i to je nešto što je postalo deo moje duhovne stvarnosti. Sa druge strane Ica je imao jedan poseban pristup koji mi je približio duhovnu muziku i smatram da nekako u sebi to nosim trajno. „Mokranjčevi dani“ su kao manifestacija i ceo Negotin zaista, ja ne znam sa čim bih poredio, jedina manifestacija koja trajno čuva delo stvaralaštva autora koji je nezaobilazan u životima našim. Ostajem sada do kraja Festivala da čujem sve jer želim da upijem deo svega onoga što se zbiva i mislim da je to strahovito važno za našu sredinu i da moramo svi zajedno, iz sveg glasa, i kažemo: „Pa, zaboga, to je u ravni tog Baha za nas. I Baha, i Mocarta, Šuberta, Bartoka, čega god se taknemo. I ako se ne izborimo mi sami za to, neće niko! Znači, moramo se boriti do poslednjeg daha“, zaključuje Ljubiša Jovanović.
