Dame i gospodo, poštovana publiko!

Čast mi je imati priliku da ovom uvodnom rečju otvorim 46. Festival Mokranjčevih Dana.

Dugo sam razmišljao o tome koja bi bila tema moje besede. Pre svega, reč “beseda” mi je zvučala baš ozbiljno, pa sam nekako odmah zaključio da moram da budem ozbiljan, da se ozbiljno obučem, definitivno očešljam, izglancam cipele i da se, naravno, ne sme desiti da budem izgužvan. Nadam se da sam sada dovoljno reprezentativan… a moram da priznam da sam više nervozan zbog besede nego zbog sutrašnjeg koncerta, iako i sutra planiram da malo brbljam, ali više onako, iz glave, pesnički…

Pa eto, pomislio sam da možda iskoristim ovu priliku da zajedno razmislimo o budućnosti klasične muzike u ovom modernom društvu, koje očigledno nema nameru da gleda unazad, već nezaustavljivo – i rekao bih, po malo, bezglavo – juriša unapred. A i kada gleda unazad, to je često iz pogrešnih razloga. Smatram da ne moram ovo mnogo da objašnjavam pa je dovoljno navesti primer same istorije i relativnih istorijskih “činjenica” oko kojih se čitave nacije i dan danas, u najboljem slučaju, ne slažu, a u najgorem ratuju.

Ali ostavimo to za sada i okrenimo se muzici zbog koje smo danas svi ovde. Nedavno sam bio na koncertu gde se program sastojao od nepoznatih dela, mešavine baroknog stila i savremene muzike. Meni se generalno koncept dopao, ali pošto nije postojao štampani program, bilo je nemoguće znati kada aplaudirati. Umetnici su izašli na scenu mrtvi ozbiljni (iako je u publici bilo jedva tridesetak ljudi), i bez i jedne reči počeli da sviraju.

Nakon jednog segmenta neke moderne kompozicije, meni se učinilo da je to možda kraj i da bi možda sada trebalo da nastupi pljesak. Ali znajući za jadac, od straha da ću ispasti neinformisan, suzbio sam u sebi nagon da nagradim izvođače aplauzom i uz veliki napor naterao sebe da sednem na sopstvene ruke i sprečim ih da polete jedna prema drugoj u najfantastičnijem obliku blamaže na koncertu: pljesku između stavova.

Na žalost, nekoliko članova publike nije imalo moju nadljudsku samokontrolu, i uz ozaren izraz lica, krenulo je da tapše. Naravno, veoma brzo su shvatili da se dešava nešto krajnje čudno jer nisu naišli na mnogo istomišljenika, i njihov entuzijazam je zamro nakon par pljesaka. Većini nas ih je bilo iskreno žao, a mene po malo i stid jer sam se, u suštini, slagao sa njima, ali sam ih sve jedno pustio da se izlete u svom zanosu.

Nikom ništa, koncert se nastavlja. Ali osobe koje su htele da pokažu svoje pozitivno mišljenje nisu više slušale koncert na isti način, i delovalo mi je da su se osetile izolovano. Ne samo to, već su sada te iste osobe bile poslednje koje su pljeskale, poučene iskustvom, gde je strah ugušio svaku spontanost.

U ovome primeru se ne radi o tome da li je dobro ili ne aplaudirati između stavova. Ono što meni smeta je to što je cele večeri preovladavala jedna atmosfera straha i nedoumice: izvođači koji su bili malo nervozni, program koji je bio većinom potpuno nepoznat, jadnici koji su svojom pozitivnom energijom iskočili iz jednog veoma rigidnog šablona, umesto da budu upravo ti koji će podići energiju čitave večeri. Lično, radije bih išao da gledam neki film u bioskopu nego da prisustvujem ovakvoj večeri, a živim od klasične muzike već skoro trideset godina.

Onda se pitamo zašto mlađi ljudi ne dolaze na koncerte? Pa, iskreno, zašto bi i dolazili na koncerte? U današnjem svetu interneta, najneverovatnijih digitalnih specijalnih efekata, i uopšte, milijardu stimula koji su često – istina – dizajnirani da nadraže naš najprimitivniji deo mozga, klasična muzika danas jednostavno ne može da parira. Zato često organizatori imaju problem da prodaju ulaznice za neki koncert pa koriste relativno manje sale u poređenju sa ostalim žanrovima. Istovremeno se zbog toga honorari za umetnike spuštaju jer se, u suštini, ne isplate. I odjednom, od te namere za ekskluzivom i očuvanjem postižemo nešto sasvim suprotno: klasična muzika i umetnici su oni koji su često najmanje plaćeni, i sviraju za najmanje ljudi, bivajući na dnu lestvice šou-biznisa. E, to već ne mogu nikako da prihvatim. Vežbanje koje sam uložio u mom životu se ne broji satima, danima, ili čak mesecima… već kada bih sabrao sve vreme koje sam uložio u violinu, to bi bile godine neprekidnog vežbanja. Godine!

Onda sam došao do zaključka da je na nama umetnicima da približimo muziku svima. Samoj muzici ne fali apsolutno ništa – ona je potpuno genijalna i nema potrebe da se menja, popravlja, ili kombinuje sa drugim stilovima da bi bila atraktivna. Ali način na koji se ta ista muzika predstavlja mora da bude otvoreniji, pristupačniji, jer ćemo zbog želje da sačuvamo klasiku – i uvijajući je u rigidnu, preozbiljnu formu – postići sasvim suprotan efekat i doprineti njenom izumiranju. Ja ne želim da budem deo toga, i odbijam da osećam strah od neizvesnog ili nepoznatog dok tražim najbolje načine da zainteresujem ceo svet za ono što radim. Odbijam da budem snob klasike i sviram samo za “odabrane”.

Da li možemo čiste savesti reći da neko iz nekog plemena koje nema skoro nikakvog kontakta sa civilizacijom ne može NIKADA da uživa u nekoj klasičnoj kompoziciji zato što o njoj ne zna apsolutno ništa? Sigurno, ta osoba možda neće slušati neko Betovenovo delo iz kasnog perioda i razmišljati o tome da je kompozitor tada već bio gluv, i da se u određenim delovima te muzike njegova lična tragična spoznaja jasno čuje. Ali nema zbora da će ta osoba isto tako prepoznavati energetski, kosmički, univerzalni naboj te muzike i shvatiti je na svoj način. Ne vidim ni jedan razlog zašto bi takvo instiktivno prihvatanje umetnosti bilo inferiorno našem.

Na mojim koncertima, ja gledam sebe kao da sam deo publike, i razmišljam da smo svi napravljeni od iste energetske materije, i da na kraju krajeva, svi imamo slične osnovne potrebe, želje, strahove… Pristupam tome da ne sviram ZA publiku, već da stvaram SA publikom. Iz istog razloga volim i da kažem nešto pre nego što počnem da sviram, i generalno da kratko govorim između dela koja ću izvoditi da bih ljude pripremio za ono ćto će da čuju. Volim da ostvarim kontakt sa publikom i da joj stavim do znanja da ih VIDIM, da znam da su tu, i da očekujem od njih da učestvuju na koncertu, ne samo da prisustvuju.

Čitavo koncertno iskustvo treba da bude ugodno, zabavno, bez osećanja straha ili neke veštačke uštogljenosti. Ali uvek kada počne muzika, nastaje tajac… a zar to nije najbolji dokaz neverovatne moći ove naše umetnosti? Rekao bih da je muzika ljudska energija u zvučnom obliku i da se poigrava sa samim sastavnim ćelijama našeg bića. Moja namera je da sa tim ćelijama, čitavim svojim bićem i sviram, a da na taj način publika to i sluša. Ostalo je nadogradnja koja naravno može da doda dimenziju razumevanja i iskustva na jednom koncertu, ali nikako nije uslov. Ja recimo ne znam ništa o filmskoj industriji, glumi, režiji, specijalnim efektima, o tome kako se piše scenario i tako dalje, ali sigurno mogu da ocenim da li mi se – i zbog čega – neki film dopada.

Zbog svega ovoga sam veoma zahtevan i u mom radu sa studentima, na primer, jer je svirati dobro samo početak, preduslov koji se podrazumeva. Raditi na sebi je isto tako važno, ako ne i važnije. Na kraju krajeva, verujem da sviramo onakvi kakvi smo – a ono što jesmo često zavisi i od toga kako sviramo. To je začarani krug kojeg svaki umetnik mora da bude svestan. Kada se perspektivni mladi umetnici približe tom idealu – balansu između njihove ličnosti i onoga što stvaraju – kreću na misiju da dele ono što rade sa drugima. I onda publika ne dolazi više samo da bi čula neko delo, već dolazi da bi čula samog umetnika, identifikujući se sa samom osobom, i automatski,  njenim  stvaralaštvom.

U našoj zemlji ima mnogo talentovanih ljudi. Pružimo im šansu. Dajmo im slobodu. Kreativnost našeg naroda je jedan od naših najvećih aduta, i to svako od nas treba maksimalno da iskoristi na najpozitivniji mogući način, bez obzira na branšu. Ako govorimo o muzici, to je fleksibilnost izraza, ekspresije, imaginacije. Nemojmo se bojati slobode – setimo se samo svih velikih kompozitora koji su bili ispred svog vremena, koji su vukli dalje, koji su bili veliki majstori improvizacije na svom instrumentu. Dodajmo na te urođene kvalitete disciplinu i rad – jer bez njih nema vrhunskih rezultata – i možemo biti sigurni da će naša zemlja veoma brzo biti jedna od vodećih mini-vele-sila klasične muzike, gde umetnici nemaju strah, i gde nema kreativnih ograničenja. Taj cilj je visok, najviši. Ali zašto stremiti bilo čemu drugom osim najboljem? Sve je u našim rukama, i imamo neverovatnu šansu da budemo zemlja koju će drugi uzimati kao uzor. Lično, jedva čekam taj trenutak, i – barem što se mene tiče – neprestano radim na tome.

Drago mi je što sam deo ovogodišnjeg izdanja Mokranjčevih Dana. Drago mi je što ću moći da predstavim način na koji ja shvatam muziku negotinskoj publici. I, posebno mi je drago što mogu da podelim sa vama neka moja razmišljanja o stanju klasične muzike danas u svetu. Ovom prilikom bih želeo i da pohvalim sve osobe koje već toliko godina doprinose ovoj veličanstvenoj manifestaciji, i koje neumorno rade na tome da ime i delo Stevana Stojanovića Mokranjca nikada ne nestane sa svetskog radara. Uživajte!