VERA RANKOVIĆ rođena je u Beogradu sredinom prošlog veka. Putovala po svetu. Tamo se i školovala. Završila umetničku akademiju pri Tufts-Univerzitetu u Bostonu, na odseku slikarstva i odseku keramike.
Većinu karijere provela baveći se novinarskim poslom ali nikada ne prestajući sa umetničkim radom: slikarstvom, keramikom, mozaikom, skulpturom. Rezultat toga bio je predstavljanje radova na brojnim grupnim i nekoliko samostalnih izložbi u zemlji i na Fejsbuku.
Šta je umetnik hteo da kaže?
.
.
Za mene je umetnost igra – ali smrtno ozbiljna. Kad krenem, nikad ne znam gde ću stići. U početku imam neki neodređeni pravac – ali on se menja u hodu, i ono što se pojavljuje preda mnom i za mene je nešto novo, uzbudljivo. Kao da iz sebe izvlačim neko delo koje negde već postoji. Kao da to nisam ja. Ono što uradim jedanput, nisam sigurna da mogu da ponovim. Možda će ovo zvučati mistično – ali ja, budna, trezna, racionalna – pokušavam da se vratim u neko kolektivno nesvesno, u neki jungovski svet, gde žive umetnička dela, koja čekaju da ih baš ja otkrijem i izvučem na svetlo dana. Nekad uspevam u tome, nekad ne. Kad uspem, to me čini vrlo srećnom i ispunjenom; kad ne uspem, veoma sam nesrećna i frustrirana. Stvaranje je – to verovatno osećaju i drugi umetnici, pisci, muzičari – potreba donekle slična istraživanju nepoznatih zemalja – kreneš, i ne znaš gde ćeš završiti. Prava veština je znati kada stati i reći: e sad je gotovo, stigla sam. Nekad se delo rodi brzo – a ponekad se muči, pa moraš da mu se vraćaš opet i opet. Da pokušaš da ga vidiš novim očima.Najlepše je kad dođe spontano – ali nekad samo tako izgleda a u njega je u stvari ušlo dosta muke i truda.
Ne volim slike koje imaju prepoznatljivu temu. Ne volim figurativnu umetnost. Ne volim poruke pisca. Za mene su slike čista emocija koja treba da dodirne na isti način kao što nas dira kpasična muzika – u neka jako skrovita mesta u nama. Volim jake boje, jake kontraste. Volim teksturu. Volim da eksperimentišem. Volim da mešam materjale, tehnike, da idem tamo gde niko nikad nije bio. Slikam, pa kad se zasitim toga, ili završim jedan cikpus, pređem na keramiku. Kreće novo istraživanje, nova avantura. Zaboravljam ono što sam ranije radila, trudim se da krećem svaki put iz početka. Kad osetim da sam se tu zamorila, krećem u mozaik. Pa onda natrag na slikanje. Krug se pretvara u spiralu – idemo dalje.
Vera Ranković, autor
