U okviru 49. Mokranjčevih dana, u rodnoj kući slavnog kompozitora, održana je naučna tribina pod nazivom „Mokranjac kao kultura i ikona“.
Predavač je bio dr Ivan Mudi, kompozitor, muzikolog i pravoslavni sveštenik.
U sklopu tribine održana je i prezentacija mladih srpskih muzikologa Jelene Arnautović, Biljane Leković, Ivane Miladinović Price, Milane Milojkoviće, Adriana Saboa, Ivane Petković i studenata završne godine muzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti Ane Đorđević, Nede Kolić, Bojane Radovanović, Marije Radovanović, Miloša Bralovića i Stefana Savića na temu „Kako se sećamo „našeg“ Mokranjca? Reprezentacije i recepcije Stevana Stojanovića Mokranjca u srpskoj kulturi XXI veka“. Moderator ovog Festivalskog programa bila je dr Sonja Marinković
Obeležavanje stogodišnjice smrti Mokranjca pruža mogućnost da se njegovo delo razmotri kao “kulturna ikona” u kontekstu srpske muzike, naročito u oblastima horske i crkvene muzike. Mokranjčev značaj, podjednako za njegove savremenike kao i naslednike, bio je ogroman, mada možda nije uvek bio pravilno procenjen, jer on nije bio samo kompozitor već i, kako to danas zovemo, etnomuzikolog. Ovo je naročito zanimljivo kada se srpska muzika posmatra spolja, a to je upravo tačka gledišta sa koje će se Mokranjčevim postignućem bavio u svom predavanju Ivan Mudi.
Dr Ivan Mudi, kompozitor, muzikolog i pravoslavni sveštenik, kompoziciju je studirao na Univerzitetu u Londonu u klasi Brajana Denisa, na Univerzitetu u Jorku u klasi Viljema Bruka i privatno sa Džonom Tavenerom. Takođe je studirao teologiju na Univerzitetu u Jensuu, Finska. Aktivan je kao dirigent, rukovodio je ansamblima Voces Angelicae i Kamerni hor Kastaljski (Britanija), Capeilla Peña Florida (Španija), Cappella Romana (SAD), Hor Crkve Sv. Đorđe u Novom Sadu (Srbija), Kotor Art Festivalski hor (Crna Gora), Pravoslavni hor Univerziteta u Jensuu (Finska) i Ansambl Alfa (Portugalija). Objavljuje brojne muzikološke radove. Njegova naučna interesovanja usmerena su na muziku istočne Evrope, posebno rusku i balkansku muziku 20. veka, savremenu muziku pravoslavne crkve, muziku i duhovnost, muziku i teologiju, srpsku crkvenu muziku, estetiku modernizma i postmodernizma i njihov uticaj na pravoslavnu crkvenu muziku i muzičku kulturu Mediterana. Od 1990. godine živi u blizini Lisabona u kome predaje kompoziciju na tamošnjoj Umetničkoj akademiji. Profesor je crkvene muzike na Odseku za pravoslavnu teologiju na Univerzitetu istočna Finska. Od 2005. je prvi predsednik Internacionalnog društva za pravoslavnu crkvenu muziku (ISOCM). Snimci njegove muzike objavljeni su za Hyperion, ECM, Son
100 godina od smrti Stevana Stojanovića Mokranjca, predstavlja i povod za ponovno sagledavanje recepcije ovog autora u srpskoj kulturi. Zahvaljujući istraživanju Tijane Popović-Mlađenović koja se tiču recepcije ovog autora u muzikološkoj literaturi, kao i analizi Vesne Mikić posvećenoj slici Mokranjca koja se gradi u nešto širem kulturnom kontekstu, postavljeni su temelji i za istraživanje recepcije lika i dela ovog stvaraoca u najširoj javnosti. U tom smislu će ovom prilikom biti sagledan način na koji se gradi i afirmiše mit o „našem“ Mokranjcu (kako ga naziva Mikić) u najširoj javnosti – naime, u štampanim medijima (Politika, Danas, Blic, Večernje novosti, NIN, Dnevnik, Pregled, Nedeljnik, Narodne novine – Niš…, tokom 2013. i 2014. godine), na internetu (društvene mreže, YouTube, sajtovi enciklopedijskog tipa, forumi, internet prezentacije škola, KUD-ova…), u školama (osnovne, srednje, škole za usmereno obrazovanje, 2014. godine), ali i u okviru Mokranjčevih dana.
Polazeći od teze Džona Džilisa (John Gillis) da „stalno menjamo svoja sećanja kako bismo ih prilagodili našim novim identitetima“, te da je rad sećanja, „poput svakog drugog fizičkog ili mentalnog rada, uronjen u složene odnose moći koji određuju šta treba zapamtiti (ili zaboraviti), ko treba zapamtiti i u koju svrhu“, mladi srpski muzikolozi i studenti muzikologije, osvetlili su neka ključna pitanja o recepciji Mokranjčevog stvaralaštva u savremenoj srpskoj kulturi. Posebna pažnja posvećena je upravo načinima na koje prilagođavamo svoja sećanja različitim medijima u kojima lik Mokranjca “postoji”, te na koji način se recepcija lika i dela ovog kompozitora menja od medija do medija. Za razmatranje načina na koji se sećamo „našeg Mokranjca“, poslužila je i ideja Jana Asmana o značaju kulture sećanja, post-digitalne teorije, teorija reprezentacije Stjuarta Hola i koncept upotrebe tradicije Slobodana Naumovića.
