У препуној галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ 23. фебруара представљене су „Приче из ратног романа Карловачко ратиште“ Ивана Милошевића из Лесковца, издање Библиотеке Вуковог завичаја из Лознице.На објављивање својих дневничких белешки и прича о херојској борби војника, старешина и добровољаца на Карловачком ратишту, здравствени радник Иван Милошевић који је у рату учествовао као добровољац, чекао је више од тридесет година. Штампање књиге омогућио је Саша Марјановић, у то време војник и један од непосредних актера догађаја.

Иван Милошевић је приче посветио својим ратним друговима, официрима и подофицирима, војницима и добровољцима. Представљајући ово биографско штиво у Неготину, открио је и разлоге због којих је желео да књигу баш овде представи. То је, каже, осим што је Неготин историјско место и зато што је: „одавде много људи отишло на хрватско ратиште и овде су и наши саборци, старешине, врло храбри људи који су део ове књиге“. Један од старешина којем је посвећена прича у роману је и Зоран Крстевски који је ове вечери пратио промоцију из публике.

Како у својој рецензији која је прочитана на почетку вечери истиче Томислав Чотрић, „многи актери су још живи сведоци и истинитост написаног је непосредно проверљива.

Из Иванових сећања дознајемо да су регуларним јединицама ЈНА командовали веома способни официри и подофицири, попут Николе Карановића Мудрог, Сала Ватреног, Слободана Бубњевића, Зорана Крстевског, Маринка Кнезовића, и да су захваљујући њиховом знању и опрезу сачувани животи стотине војника.“

У свом обраћању публици Саша Марјановић је рекао да му је драго што је поново у Неготину, граду у којем дуго није био, а одакле је половином октобра 1991. године као војник из гарнизона кренуо на ратиште.

„Капетан Слободан Бубњевић је у Београду, Маринко Кнезовић је нажалост погинуо, а старешину Зорана Крстевског сам данас срео после 32 године“, рекао је Марјановић.

Публика у Дому културе била је у прилици да чује причу „Вод за снабдевање“ једно од сећања на историјске догађаје који ће, како је то у рецензији нагласио Чотрић „за неколико деценија постати и драгоцени историјски извори, јер већ данас, после три деценије, памћење тих догађаја полако бледи. Нестају сведоци, осипа се памћење, само оно што је записано остаје вечно.“